Izvor: Pixabay

Pre tačno četiri godine, kada sam upisala faks, puno ljudi mi je reklo sledeće dve stvari – dolazićeš često kući samo u početku, posle nećeš po par meseci i mrzećeš gradski prevoz iz dna duše.
I buseve generalno, ko će da se trucka svake nedelje po dva i po sata do Kruševca… Nisu bili u pravo ni za jedno, ni za drugo. Al’ danas ću o busevima.

Tačno je da ne volim GSP na +40 i ljude koji se ne kupaju, kao i činjenicu da mi treba sat vremena da stignem sa jednog kraja grada na drugi… Posebno kada sam knap sa vremenom. Međutim… Znate one buseve za razgledanje kojih ima po evropskim gradovima? Ono platiš i voziš se da bi razgledao grad. Verujem da će mnogima ovo zvučati čudno, ali ja sam pre četiri godine rešila da tako posmatram svaki bus. I znate šta… Danas imam STVARNO dobre uspomene iz busa. Sigurna sam da je tako jer sam čvrsto rešila da ne budem mrgud koji mrzi i sebe i sve oko sebe kada uđe u GSP. Ima dana… Ali su retki.

Upravo tu sam sretala ljude koji su mi pokazali da ima još mnogo onih koji će uvek pomoći drugima bez ikakvih zadnjih namera i očekivanja.
Ljude koji jedva čekaju da nekome kažu nešto lepo i time mu ulepšaju dan.
Tu sam naučila da posmatram ljude i vrlo lako procenim da li je neko srećan, tužan, zabrinut…
Ali i to koliko prijateljski pogled može da popravi raspoloženje i potpunom neznancu.
Tu sam uvidela koliko su nekada stari ljudi željni razgovora i društva i koliko možeš da ih usrećiš samo time što porazgovaraš sa njima do sledeće stanice. O tome kakvo je vreme napolju, gde su krenuli… Nije važno o čemu. Svakako ti budu zahvalni. I osetiš to.
U busu sam se ispričala sa gomilom dece koja su mi u sekundi popravljala raspoloženje i onda kad sam se osećala najgore.
Tu sam naučila kako nekome da ulepšam dan, a usput i sebi… I dan i život.

Jednog zimskog, izuzetno hladnog jutra, vraćala sam se sa neke prakse busom koji sam čekala sto godina. Ulazim unutra, sedam do neke bakice, a ona sva srećna. Pita me da li sam se smrzla, je l’ imam puno do kuće i tako to… . Rekoh joj kako putujem sad za Kruševac, a u Jugoprevozu je odlično grejanje, pa se neću više smrzavati.  Pričale smo tako nekoliko minuta dok nisam stigla do svoje stanice, ni o čemu posebno… Krećem da izađem, a ona me hvata za ruku, vadi iz torbe neki časopis (Grazia ili tako nešto) i kaže “Evo, da imaš da čitaš dok putuješ za Kruševac, srećan put!”
Taj njen postupak, samo naizgled sitan, nisam zaboravila ni godinama kasnije. Uvek je se setim kad vidim ljude starije ljude koji su sami i zapitam se koliko malo je potrebno da nekome ulepšamo dan, pa makar to bio i totalni neznanac kog više nikada ne vidimo.

Sledeća situacija – silazim kod autobuske stanice, nosim kofer veći od sebe. U tom, nailazi žena od 2 metra i mnogo kilograma 😀 i kaže mi: ” Vidi kako si ti sitna, daj taj kofer da ti iznesem!” , uzima mi kofer iz ruke, iznosi ga i vraća se u tramvaj.

Trčim za tramvaj sva zadihana, ali vidim da je gotovo, ode, zakasnih… Nekoliko metara ispred mene baba koja jedva hoda, slučajno vide da trčim (a ona je bliže), sjuri se do vrata tramvaja da ih zadrži. Reko’, super što se i njoj žurilo ide inače bih ja zakasnila. Međutim, njoj se uopšte nije žurilo. Potrčala je da MENI ZADRŽI VRATA.

Sedim u busu sa sunčane strane. Nemam pojma gde su mi bile naočare, uglavnom žmirkam evidentno, smeta mi sunce i oči samo što ne zasuze, ali dobro, bar ne stojim. Prilazi mi čovek i kaže “Hej,  evo sedi na moje mesto da ti ne bije sunce u oči.” Da mi ne bije sunce u oči? Neko mi ustupa svoje mesto da meni ne bije sunce u oči???
O da!

Kod Skadarlije, ulazi dekica sa štakom, nosi neke torbe. Ja sedim i naravno ustajem čim sam ga videla. Trudnicama, maloj deci i ovako starim ljudima UVEK ustajem, nije do kulture, do ljudskosti je. Uglavnom, dekica mi na izlazu kaže “Pozdravi roditelje i kaži im da su vaspitali predivno dete, da su svi mladi kao ti, gde bi nam kraj bio”. I takvim tonom da me skoro rasplakao.

Tri ujutru, ja na Mirijevu, umesto na trgu, ušla sam na stanici preko puta i sad treba da blejim pola sata dok bus pravi pauzu. Vozač je pričao sa mnom sve vreme, ismejasmo se lepo… Ni kartu za nazad mi nije naplatio.

Da ovaj tekst ne bi bio dužine romana, zadržaću se ovde sa situacijama 🙂 Navela sam neke kojih sam se setila, a bilo ih je mnogo. Milion ljudi koju su mi nosili kofere i najljubaznije objašnjavali kako da stignem do određenih mesta. A bilo je i onih koji su mi ustupali mesto uz pitanje “Je l’ si trudna?” (pa ti sad Anđelija jedi kao prase 😀 ).

Bilo je i onih sa kojima sam pričala po dva sata, slušala zanimljive životne priče, neretko i otkrivala mnoge stvari koje nisam znala, a značile su mi kasnije za život. Ćaskala sam sa domaćicama, studentima, seljacima (ne u pežorativnom smislu), ali i sa doktorima nauka.
Naučila sam da komuniciram sa svima. Usput pronalazila sebe.
I apsolutno od svakoga sam nešto naučila. Od nekih i kako NE treba da se ponašam, što je podjednako bitno.

Poenta moje priče je da možeš da nađeš lepe stvari i onde gde ih naizgled nema, samo ako tako želiš. Naravno da je bilo situacija kad mi se povraćalo od smrada, kad se znoj cedio sa mene, kad su me ljudi gurali kao da nisam tu, kad sam slušala psovke, svađe… Ali sam to brzo zaboravljala. I ostalo je samo ono “Zauvek se redovno kupaj, uči decu da ne psuju, ne viči dok telefoniraš u busu, ne moraju svi da te čuju, imaj obzira prema drugima kad je gužva u busu…”

Kako da jednostavno drugima ulepšaš dan, a sebi i život?

Budite ljubazni prema ljudima, nasmejte se nekome bez razloga, ustupite mesto, unesite starim ljudima tešku torbu s pijace u bus/tramvaj…
Iako vam deluje kao mala stvar, zapravo uopšte nije jer upravo takve stvare dovode do nečeg velikog. Nemojte da mi verujete, probajte!
Kada budete ušli u bus, počnite da pljujete stare ljude, onda i decu koja se smeju preglasno, gledajte sve popreko i kunite sudbinu zato što se tu nalazite…
A sledeći put uđite u bus raspoloženi, nasmejani, gledajte kroz prozor kao da prvi put vidite grad, ustupite mesto, popričajte sa nekim ako vidite da je željan razgovora, pokažite malo saosećanja prema nekome, radujte se kad čujete decu da se glasno smeju. Hej, pa oni se SMEJU! Pomislite kako su srećni i radujte se zbog toga. Mene ovo uvek oraspoloži.
Davno sam negde pročitala “Budite izvor onoga što želite primiti.” Ako želiš ljubav širi ljubav, ako želiš ljubaznost, budi ljubazan, ako želiš saosećanje, budi takav… Ako želiš da se lepo osećaš u busu, učini nešto da se drugi osećaju tako. A provereno znam da to možeš i samo ljubaznim osmehom.

(Visited 1,110 times, 1 visits today)

6 thoughts on “Životne lekcije iz gradskog prevoza”

  1. Podsetila si me na jednu pomalo bizarnu situaciju, kad sam trčala sa kafom za poneti na 65-icu, uspela da stignem, a onda mi je jedna baka ustupila mesto. 😀 Silazila je uskoro, doduše i ja sam išla samo 3 stanice, ali bilo je lepo što sam mogla da se “oduvam” sedeći. I popijem malo one kafe, koju sam uspela da ne prospem. 🙂 Takođe, puno i lepih i manje lepih trenutaka, ali se ovi drugi brže zaboravljaju.
    Divan tekst o naizgled običnoj temi! <3

  2. Veći deo života sam provela na kraju grada, pa sam svakodnevno morala da putujem. I baš sam na ta putovanja tada gledala kao ti. Bilo je tu zanimljivih priča, novih poznanstava, čak i nmogućnosti novih veza 🙂 Leti sam malo teže gledala pozitivno na te vožnje, ali dobro sad.

    Sad živim u centru i svakako da sam srećnija što ne moram gubiti vreme na putovanja, ali mi ponekad nedostaju ta iskustva.

    1. Leti je stvarno pakao, zato uvek gledam da od juna do oktobra budem kući ili negde na moru. Bg mi je tad najgori neprijatelj 😂

      Sve je lakše i brže kad si u centru što se tiče završavanja obaveza. Lično sam više za periferiju zbog drugih stvari, ali bih u NS-u i centar podnela! 😂 Najlepši grad u Srbiji <3

  3. Priča iz prevoza ima na pretek. Ponekad uhvatim sebe kako se toliko zamislim dok idem na neke duže relacije, da uopšte ne primećujem šta se dešava oko mene. Naravno da se mnogo toga lošeg može videti ičuti u prevozu, ali opet, oni lepi momenti, to je ono što se pamti. Sećam se kako sam jednom samo sela u tramvaj, vozila se, i iz tih misli, toga dana, nastala je pesma. Tako da, sve ima svojih čari. 🙂

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *