Društvene mreže su u poslednje vreme goruća tema u različitim oblastima. Bilo da je u pitanju tehnologija, marketing ili psihologija, svakodnevno smo bombardovani gomilom novih informacija. Kako da se reklamirate putem društvenih mreža, kako da imate više lajkova na slici, kako da dobijete folovere, kako društvene mreže utiču na ličnost… Hiljadu je tema za obrađivanje, a i gomila stručnjaka koji se bave ovom oblašću. Moj današnji tekst je o društvenim mrežama, ali nije ni istraživački ni stručan već potpuno ličan. Sve ovo sam zapisivala u svoj dnevnik od trenutka kad sam shvatila da sam postala social media zavisnik. Odlučila sam da ga objavim zato što verujem da će bar nekoga naterati da se zapita da li je vreme da o’ladi malo i okrene se realnom životu.

Za one koji ne znaju, pre više od pola godine sam rešila da se “skinem” sa društvenih mreža, obrisala sam instagram i rešila da neko vreme ne objavljujem apsolutno ništa. Fejsbuk je ostao, zbog stranice i grupa za faks, ali ni tamo nisam objavljivala ništa i ulazila sam u proseku jednom dnevno. Nekad ni toliko. U današnjem postu ću detaljno odgovoriti zašto sam to uradila i šta su mi društvene mreže napravile od života i uma.

A kako je bilo pre?

Kompjuter je u moju kuću ušao davne 1995. godine i do 2008. je bio stvar koja me nimalo nije zanimala. Dok je moj brat visio na kompu, ja sam se igrala napolju. Sve igrice su mi bile dosadne (jedino Sims sam igrala neko vreme) i nisam mogla da zamislim da sedim nekoliko sati prikovana za stolicu. A onda je naišao on. On koji je promenio moj život u svakom smislu. Iako zvuči kao da ću pričati o dečku, ipak je u pitanju samo fejsbuk 😀 Profil sam napravila sa 15 godina, 2008. i tada nije bio ni približno popularan kao danas. Jedva da ga je iko imao, i bio je rezervisan za vreme posle škole jer su pametni telefoni tada bili u domenu naučne fantastike. Ipak, vrlo dobro se sećam kako sam jedva čekala da dođem iz škole i postavim slike na fejs… Bila sam u stanju da celog dana budem zalepljena za laptop. Ne želim da zvučim kao hejter zato što su mi društvene mreže donele i bezbroj divnih stvari (pisaću nekad i o tome), ali ću se danas ipak fokusirati na sve ono što mi se desilo kad sam stvarno preterala.

Kako sam shvatila da sam preterala?

Izgubila sam želju za mnogim offline aktivnostima

Za mene možete reći sve, ali da sam statična i bezvoljna… Teško. Skoro mi je neko rekao da imam energije da još desetak ljudi priključim 🙂 i to je uglavnom istina. Sve dok nisam shvatila da radije ostajem kući za laptopom viseći na fejsu i Instagramu nego što izađem napolje. To je bio prvi znak koji me je naveo da pomislim da nešto nije okej.

Koristila sam online život za beg od stvarnosti

Ovo zvuči kao da sam imala strašnih životnih problema, ali nije tako, niti mislim na neke strašne situacije. Samo, svaki put kad bih zbog nečeg levog bila neraspoložena ili osećala pritisak (zbog ispita npr.), polomila bih se da napravim dobru fotku za Instagram (jedan od primera). Ne da bih zadivila druge i stvorila lažnu sliku o svom životu, već da bih skrenula misli sa trenutnog problema i zavarala sebe. Što je okej – dok ne počneš svaki put da bežiš od problema kreirajući lep online život. Onda možeš da se slikaš sa gomilom zaturenih problema i savršenim online životom. O tome sam već pisala OVDE.

Imala sam previše površnih veza

Ne mislim na ljubavne veze 🙂 već na beskorisno ubijanje vreme sa ljudima kojima se na ulici jedva javim. Baš to mi je stvorilo i:

Osećaj lažne pripadnosti

Kad se nađeš u društvu ljudi sličnih interesovanja, gde pričate o nečemu što je svima zanimljivo, obuzme te osećaj pripadnosti grupi. Samim tim se formiraju veze među članovima iz kojih proizilazi prijateljstvo, ljubav ili bilo šta što za posledicu ima stvaranje lepih osećanja. Međutim, u online životu je to malo drugačije, pa mi se dešavalo da se uživim u te online grupice, a onda bih shvatila da sa tim ljudima ni kafu nisam popila… Niti ka tome ide, samo si eto tu, virtuelno.

Sjajan video na temu društvenih mreža, a izlaziće vam na YT predlozii za još takvih!

Nisam imala vremena za mnoge stvari koje sam želela da uradim

Kad provodite nekoliko sati dnevno na internetu, sasvim je logično da nećete stići da završite obaveze, družite se, čitate, bavite se sportom, učite nove stvari… Čak i da vremenski postignete, kvalitet svega toga se izgubi negde usput. Na kraju dana bih žalila što nisam stigla da popijem kafu sa drugaricom, odgledam seriju ili pročitam par stranica knjige…

Koncentacija mi je bila ravna nuli

Ruku na srce, nikada nisam bila osoba koja može od jutra do mraka da radi jednu stvar i ne poželi da pobegne kroz prozor, ali nisam bila ni takva da ne mogu dva sata efektivno da sedim za knjigom. Misli su mi non stop lutale tamo-vamo i bilo mi je mnogo teško da se skoncetrišem na ono što trenutno radim.

“Proganjala” sam druge ljude koji nemaju nikakve veze sa mnom i mojim životom

Ovo proganjanje zvuči pregrubo, ali nisam našla adekvatnu reč za zamenu 🙂 Mislim na ono prečešljavanje profila nebitnih ljudi na koje naletite kod nekog totalno usputno i onda reda radi zavrište gledajući slike vama potpuno nebitnih osoba. I kad se zapitaš zašto tu gubiš vreme, odgovora nigde nema. Prosto…. Tu si. Ubijaš vreme. A onda kukaš kako ga nemaš za bitne stvari.

Nisam bila prisutna

Vožnja mi je jedna od omiljenih stvari i neizmerno uživam da gledam kroz prozor dok se vozim i razmišljam o lepim stvarima ili ne razmišljam ni o čemu… A onda sam shvatila da sve češće stignem od tačke  A do tačke B, a da nemam predstavu o tome kojim sam putem prošla. Naravno, ovo važi za situacije kad me neko vozi 🙂 Navela sam banalan primer, ali poenta priče je da sam propustila mnogo potencijalno divnih offline trenutaka zato što sam buljila u telefon. Na internetu sam bila i te kako prisutna, a u životu… malo.


Nisam bila zadovoljna ničim što uradim

Hmmm, mislim da je ovo bio najkritičniji znak. Znate ono kad idete u osnovnu, pa vam roditelji pričaju “A kako je Sonja iz I/3 mogla da dobije pet iz matematike, a ti ne možeš?” Ja se ne sećam jer ni meni ni bratu roditelji to nikada nisu rekli, niti su nas ikada upoređivali sa drugom decom. Od malena imala svest o tome da to što drugi ljudi rade nema nikakve veze sa mnom i da je poenta da budem bolja od sebe juče, a ne da se upoređujem sa drugima. Zato mi je postalo tragično kad sam shvatila da se osećam loše zato što moja fotošop obrada nije ni prići nečijoj tamo. A da ironija bude veća, uglavnom su to bile fotografije ljudi koji se profesionalno bave time, što znači da nisam imala apsolutno nikakvu osnovu za upoređivanje. I umesto da budem ponosna na sebe što sam počela da učim nešto novo, osećala sam se loše zato što nisam dovoljno dobra kao neko ko to radi godinama.

24/7 sam razmišljala šta ću da objavim

Recimo da bi bilo sasvim okej da puno razmišljam o tome koje ću postove objavljivati. Ali nije okej da konstantno razmišljam o tome gde ću ići, kako bih mogla da se slikam, gde ću imati dovoljno sunca za dobru fotku… Što dovodi do sledeće stavke:

Nisam više bila u stanju da procenim u čemu zaista uživam, a šta radim zbog online života

Kad realno sagledam situaciju, mislim da je ovo bio najveći problem. Da bi čovek bio srećan, zadovoljan i ispunjem, mora da radi stvari koje ga čine srećnim, a kad ne znaš šta stvarno želiš da radiš, onda konstantno lutaš.

Konstantno sam osećala pritisak i bila nervozna bez određenog razloga

Ne mislim ovde na ozbiljne napade nervoze i anskioznosti već na onaj crvić u glavi koji non-stop priča, uzmi telefon i udji samo čas na fejsbuk, možda ti je neko nešto napisao… Možda nešto propuštaš, a ti sediš ovde u prazno! Onda kreneš da se okrivljuješ zato što nemaš samokontrolu i sve u krug.

Mislim da sam ovim tekstom jasno odgovorila na pitanje zašto više nisam tako akitvna na društvenim mrežama. Fejsbuk stranica koju vodim mi je sasvim dovoljna i za nju smatram da ima određenu svrhu, dok bi mi sve ostalo trenutno bilo gubljenje vremena. Namerno nisam previše detaljisala, znam da mnoge mrzi da čitaju kilometarkse tekstove, a poenta ovog i nije da u detalje znate kako sam se ja osećala, već da vas navede na razmišljanje o sopstvenom životu i postojanju na internetu. A u nekom od narednih postova ću pisati o tome kako sam uspela da “izlečim” zavisnost od društvenih mreža 🙂

Da li ste se prepoznali negde u tekstu? Ili možda imate neki novi “simptom”?

16 thoughts on “Društvene mreže – šta se desi kad preteraš?”

  1. Svaka cast! Odlican uvod, za dalji nastavak, kome se vec sada veselim! Slazem se za vecinu izrecenog. Narocito za deo, koncentracije. Aplikacije ( tacnije instagram) su mi strpljenje, usresredjenost pojele… I to vidim jasnije, kada sam se od toga izmakla i pustila da ode. Nadam se da ce ovaj post staviti nekog na razmisljanje, ko je imao slicno pitanje i osecaj. 🌸💜

    1. Hvala ti Jovana! <3 Što se tiče koncentracije, baš zato sam i objavila ovaj tekst tek sada, osam meseci nakon što sam "pobegla" sa društvenih mreža. Tek kad prođe vreme, sve ti bude jasnije... Verujem da se i kod tebe svašta promenilo 🙂
      I ja se iskreno nadam da će nekom pomoći 🙂 <3

  2. Dobar post i super što si ga objavila,jer danas je sve online živi se virtuelni život.
    I meni ga nekad bude preko glave,pa danima ništa ne objavljujem ,ni postove ni instagram… samo što to nije dobro za “blogo-biznis” i onda Jovo nanovo.

    1. Hvala Ema 🙂 Ja uvek kažem da sve ima i dobre i loše strane, samo je pitanje kako ćemo ga iskoristiti. Lično, da sam na Instagramu umela da se ograničim i koristim ga isključivo za blog, verovatno ga ne bih ni brisala, tako da ne smatram da je bilo šta objektivno loše 🙂 Ima sjajnih IG profila na koje povremeno uđem preko pretraživača iako nemam profil…
      A šta je dobro za blogo biznis, to je široka tema, pitanje je samo šta mi želimo od svog blogo biznisa.

  3. Svaka cast sto si sama prepoznala problem. Ne kazu dzaba da je to pola resenja. Nadam se da ces pisuci o ovoj temi pomoci nekom da uvidi svoju zavisnost i prevazidje je.

    1. Prepoznala sam tek kad sam “pukla”. Džabe su mi bliski ljudi pričali da sam non stop zalepljena za telefon, meni je to delovalo normalno… Mada i jesam bila poput većine mladih, što je još strašnije.
      Takođe se nadam da će bar nekome pomoći. Hvala ti puno na komentaru! 🙂

  4. Stvarno imam minimalnu količinu vremena tako da ako sam neki post em pročitala em komentarisala onda mi se baš svideo :))) Odlično si sročila, navela si sve glavne stvari, prepoznala sam onu nekadašnju sebe u dosta toga. Mene su deca trenutno izlečila, sad bude dana kad nemam vremena ni da odgovorim na sms…

    1. Mnogo mi je drago da ti se tekst svideo! Potrudila sam se da ne detaljišem previše, a da opet navedem sve one bitnije činjenice. Verujem da nemaš vremena ni za šta, ali je ipak sa decom najlepše 🙂 Ja dosta vremena provodim sa decom od braće i sestara i oni stvarno leče od raznih “boljki za odrasle”… Ne kažu džabe da su deca pametnija od nas, dovoljno je samo da ih posmatraš i vidiš to 🙂

  5. Sjajan post i definitivno jedna velika istina. Ja pokusavam da nadjem balans, sto mi ide jako tesko. Mada, moram priznati da sam smanjila sve na minimum, toliko da mi bude zao sto propustim neki post ili video, ali uz kaficu pogledam sve sto me zanima i od koga me zanima. Pozabavimo se sami sobom dok je jos ovog fakluteta.
    Svakako si, Anđo, neko kod koga svratim rado. 🙂

    1. Hvala ti puno 🙂 I meni je bilo jako teško da se obuzdam, pa sam morala da nađem svoje načine… Propusti se u trenutku, to je tačno, ali kad znaš koga čitaš, lako se vratiš i vidiš šta si propustio. Tako ja radim sada i mnoooogo mi je drago da je moj blog jedan od tvojih odabranih 🙂

  6. Pohvale za tekst! 🙂 Trenutno se “skidam” sa instagrama,mesec dana nisam nista objavila.Fejs bih rado deaktivirala ali grupa za fax je tu.Koncentraciju pokusavam da povratim sad kad nemam ono ,,opterecenje” sta da sutra postavim na insta i gde da se slikam..Ipak,fax i realan zivot su prioriteti 🙂

    1. Hvala Iva! 🙂 Bravo za Instagram! Prvi period je najteži. I ne moraš da deaktiviraš fejs, dovoljno je da odrediš doba dana kad ćeš ući i videti šta ti treba. Realan život je uvek priroitet i raduje me što i pored social media manije sve više ljudi uviđa to 🙂

  7. Its like you read my mind! You seem to know so much about this, like you wrote the book in it or something. I think that you can do with a few pics to drive the message home a little bit, but instead of that, this is wonderful blog. A great read. I’ll certainly be back.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *