Moja bratanica 2011.godine.

Premda nisam puno pominjala to na blogu, svi oni koji me poznaju, znaju koliku ljubav osećam prema deci. Iako imam 24 godine, kad god se igram i družim sa decom, meni svet izgleda lepše… A verujem, i njima 🙂 Malo ko će se od odraslih igrati po parku poput deteta, skakati na trambolini, spuštati se niz tobogan ili se pak bućnuti u dečiji bazen zbog igre. Takođe, često osetim da zaista razumem njihove emocije i ponašanje, čak i kad nikome od odraslih nije jasno zašto to rade. A moj osećaj se pokazao ispravnim u milion situacija kad su mi se deca “poveravala”.
S druge strane, studiram defektologiju, pa sam i tu “primorana” da dosta učim o razvoju dece u svakom smislu.
Puno vremena provodim sa njima i privatno, moje sestre i braća od tetke imaju klince od godinu dana do devet godina, tako da mi zabave obično ne fali 🙂 Nedavno mi je sedmogodišnja bratanica rekla da sam joj ja kao druga majka, samo što je nisam rodila i dojila… I kad vratim vreme, to je prilično tačno. Najviše vremena sam provodila sa njom, što je naravno podrazumevalo čuvanje i prolaske kroz razne faze odrastanja. Često smo nas dve išle same u grad, u šetnju, u park, puno smo pričale… Ona mi je bila “eksperiment” za sve što sam upijala vezano za vaspitanje, zdrav razvoj i SREĆU dece. Sada igrom slučaja malo češće viđam sestrića sa kojim uživam u šetnjama po Beogradu, idemo zajedno u park, po hleb… Pa čak i u šoping 🙂 Tu se siti ispričamo usput… Onako ozbiljno, odraslo 🙂 Iako još uvek nemam svoje dete, dosta čitam o razvoju i vaspitanju dece, samim tim puno stvari i primećujem gde god se okrenem, ne samo na ovoj “mojoj” deci.

Današnji tekst je upravo posledica posmatranja odnosa odraslih i dece na različitim mestima. Poslednjih desetak dana, četiri puta sam se našla u situaciji gde roditelji, babe i dede pokušavaju da smire decu i ukažu im na to da ne treba tako da se ponašaju. Znate koji argument i pretnju su koristili svi do jednog?
PRESTANI, SMEJAĆE TI SE LJUDI!
S obzirom na to da su sva četiri puta bili u pitanju nepoznati ljudi, nisam progovorila. Na teži način sam naučila da ne treba deliti savete ukoliko vas niko ne pita, a posebno ne nepoznatima. Čak iako imate najbolju nameru, u 99% slučajeva neće biti tako shvaćena i dobićete napad kao odbranu. S druge strane, možete ljude spontano usmeriti na to da sami traže načine za što bolje vaspitavanje svoje dece, ali to je već duža priča koja nije tema ovog teksta.

Vratiću se na ovo PRESTANI, SMEJAĆE TI SE LJUDI. Danima već razmišljam o tome. Puno.
Ne sumnjam da svi oni koji ovo izgovore svom detetu imaju najbolju nameru i da prosto očekuju da će se zbog toga dete smiriti. Da, nekad se i smiri… Ali. Ovde postoji jedno veliko ALI zbog kog nisam izdržala da ne napišem ovaj tekst i nadam se da će ga veliki broj roditelja pročitati. I baba, deda, tetki…

Time što ste svom trogodišnjem detetu rekli PRESTANI, SMEJAĆE TI SE LJUDI, niste mu rekli samo to. Rekli ste mu još puno toga što i te kako može uticati na razvoj njegove ličnosti, stavove, životne izbore i na kraju i na njegovu sreću.
Pokušaću to što slikovitije da opišem.

PRESTANI, SMEJAĆE TI SE LJUDI!

Ljudi ne smeju da mi se smeju, to je loše, moram da budem dobar…

Mišljenje ovih nepoznatih ljudi je baš bitno. Moram da se ponašam tako da se njima sviđam…

Ako budem dobar, svi će me voleti. Ako ne budem, neće niko. Moram uvek da budem dobar…

Ne smem da plačem jer će se ljudi smejati i moju mamu će biti sramota što ne može da me smiri. Suze su loše i znak su slabosti…

Ako ne slušam sve što mi kažu, nisam dobar.

Ne smem da osećam bes jer je to loše. Čudiće mi se ljudi, a najbitnije je šta oni misle…

Ne smem da se smejem glasno jer će svi gledati u nas i čudiće se…

Na kasnijem uzrastu:

Društvo me neće prihvatiti ako ne budem kao oni… Smejaće mi se ako budem drugačiji…
A ne smeju da mi se smeju, njihovo mišljenje je najbitnije.

Ako mi se smeju i ne uklapam se, znači da sam loš…

Ma, biću kao svi ostali…

Nije važno što se gušim od dima cigare, to je kul, svi puše i nisam lud da me nazivaju štreberom i partibrejkerom. Jer, podsmevaće mi se…

Ja želim da upišem muzičku akademiju i sviram klavir, ali svi kažu da tu nema para i da treba da upišem medicinu. Sanjam klavir, stetoskop ne podnosim i od krvi mi je muka, ali ko sam ja da odlučujem o tome, bitno je šta drugi ljudi misle…

Smejaće mi se ako kažem da sam srećan dok sviram klavir… Ne smem da dozvolim da mi se smeju. Povraćaću svakog dana od mučnine koju osetim jer svakodnevno gledam krv i rane, zaboraviću koliko volim klavir…

Drugari su se smejali mojoj novoj devojci jer ima veliki nos. Meni se puno sviđa, ali oni mi se smeju… Zato ću da je ostavim.

Oženiću onu koja se sviđa mojim roditeljima i društvu. Nije važno šta se meni sviđa… Moram da budem dobar.

Moj život nema nikakvog smisla, uvek sam slušao druge, više ne znam ni ko sam, ni šta želim. Tako sam nesrećan…

Moja bratanica i ja 2011. godine, sasvim spontana slika koje se super uklopila u ovaj post 🙂

Iako bih mogla da vam navedem još milion primera – zaustaviću se ovde. Shvatili ste poentu 🙂
Jedna najobičnija, mnogo puta ponovljena i naizgled bezazlena rečenica može puno da utiče na kompletni život deteta.

Učite kako da vaspitavate svoju decu. Čitajte o tome, isprobavajte šta kod vašeg deteta “pali”, nisu sva deca ista i ne treba za svakoga koristiti iste metode. Ali postoje neke stvari koje su “univerzalno loše”, kao što je ova.
Ako dete od malena učite da je tuđe mišljenje najbitnije i da po njemu treba da se ponaša , napravićete mu pakao od života.
Takvo dete će gutati svoje emocije jer misli da tako treba. Živeće po tuđim merilima jer ste mu pretili time što će mu se drugi smejati…
Ne stavljajte olako život svoje dece u tuđe ruke. Ako ih naučite da zavise od mišljenja drugih ljudi… Upravo to ste uradili. Vi ste mu rekli da je tuđe mišljenje bitnije od onoga što ono oseća.

Na kraju, zar je toliko važno što će se ljudi okolo smejati nečemu ili čuditi? Ko su ti ljudi? Da li je bitnije vaše dete ili oni?

Navešću vam primer iz ličnog iskustva. Moj sestrić je pre dve godine imao svoj mali bazen u dvorištu i ja sam se brčkala tu sa njim. Obukla kupaći, sela i izigrali smo se ljudski. Srećan on – srećna ja.
Druga strana priče je da su ljudi prolazili pored dvorišta i većina se pomalo začudila – šta će ova u dečijem bazenu?! Da li sam zato trebala da izađem iz bazena i uskratim zadovoljstvo i sebi i detetu?
Tako decu učite bitnim lekcijama. Nije važno što se neko čudi ili smeje sve dok njega to čini srećnim.

Sledeće što često viđam jesu deca koja vrište u marketu zahtevajući nešto. Većina roditelja im na kraju kupi šta žele samo da bi prestali da vrište jer njih ljudi čudno gledaju. Još jedna situacija gde i dete dobija svoju lekciju. “Ako se svaki put ovako derem, uvek ću da dobijem šta želim…” Pa će sutradan kad odraste, biti isfrustrirano jer shvata da na drugim mestima ne može da dobije sve što želi.
A vi se slikajte sa tim što vam se ljudi nisu smejali zbog vrištanja.

Vaspitanje deteta često nije komforno i sa tim se treba pomiriti u startu. Ne postoji linija manjeg otpora koja će vas dovesti do emocionalno stabilnog i srećnog deteta. Na tome se radi, puno i strpljivo. Zato dobro razmislite šta pričate svojoj deci i kakav to uticaj ima na njih.

Aleksandra Birta ima sjajne tekstove o roditeljstvu gde piše kako sa profesionalnog, tako i sa ličnog aspekta, pa vam preporučujem da obavezno odete na njen blog.

Ovaj tekst je izleteo iz mene u 3 ujutru kao posledica ogromne ljubavi prema deci i iskreno se nadam da će pronaći svoj put do onih do kojih treba da dođe 🙂

(Visited 1,340 times, 1 visits today)

9 thoughts on “PRESTANI, SMEJAĆE TI SE LJUDI!”

  1. Sad me već plašiš…već nekoliko postova unazad,kao da sam ja pisala 😂.Takodje sam posebno osetljiva na ove temu,i posebno osetljiva na roditelje koji su zalutali u toj ulozi.Jos vise kada na ulici vidim situacije od kojih mi se diže kosa na glavi,a samo sam nemi posmatrač-u suprotnom samo moze neko da mi izbije zube.Sve si to lepo sročila i dočarala.Bravo 👍🏻

    1. Haha, vidiš kako čitam misli, ma i prepisujem ih 😀 😀
      Lepo si to rekla “Može samo neko da ti izbije zube”. Ljudi su ( i logično) osetljivi na to, i verujem da svi rade najbolje što mogu i iz najbolje namere, veruj mi da mnogi nisu nisu ni svesni šta pričaju deci, ni kako to utiče na njih… Ali su zato tu knjige i sve ostalo gde može svako da se edukuje. Za sve treba znanje, pa i za vaspitanje. Evo sad sam počela i da rimujem :)))

  2. Da ne bih previše opširan komentar ostavljala, slažemo se po svim ovde navedenim stavovima tako da ćeš razumeti šta sam htela reći…
    Pre neki dan sam šetala ulicom, ispred mene su bile žena i njena mala ćerkica (3-4). Pas iz nečijeg dvorišta je počeo da laje, a majke će na to detetu ”eto vidiš, laje što nisi dobra, ne voli te kuca”.
    I ovo čak nema veze sa tim što će dete možda razviti neki strah ili mržnju prema psu (ili ono standardno ”udariće te kamion”, ”odneće te cigani”) već što ovde roditelj ide baš tom -linijom manjeg otpora- koju si spomenula, a koja ne postoji.
    Užasavam se toga, naiskrenije.
    I opet, uvek si imala najbolje recenzije, ali ove postove još više volim da čitam. 🙂

    1. To sa psom je slična priča. Iskreno mislim da ljudi uopšte nisu svesni kako se to ureže u svest dece, ni kako kasnije utiče na njih. Cilj je samo da se dete umiri i idemo dalje. Ne volim nikoga da pljujem ni osuđujem, posebno što i nisam majka još uvek, ali me neke stvari baš izbace iz takta jer mi je žao dece… Neki roditelji i dalje ne shvataju da je i za roditeljstvo potrebna edukacija.
      Hvala ti puno! <3

  3. Nisi mama, a tako si dobro razume i složila stvari. Sjajan tekst!
    Postoji put koji je lakši i jednostavniji, i onaj teži, koji zahteva da se detetu posvetimo, da sa njim komuniciramo i da ga poštujemo. Mi smo, nažalost, većinom i dalje skloni tome da decu tretiramo kao bića koja nemaju svoju svest i volju i tu su samo da bi nas nervirali svojim plakanjem. A da se ne zapitamo šta iza tog plača stoji.
    Ova rečenica, doduše malo modifikovana u “ružan si kad plačeš” našla se na mom spisku rečenica koje treba da prestanemo da govorimo deci u tekstu pod istim naslovom. Dakle, postoji čitav niz nebuloza koje po automatizmu govorimo deci, a deca pamte, uče, pa se posle pitamo – odakle im to.

    1. UPRAVO TO! Savršeno shvaćena poenta mog teksta 🙂 Puno je stvari koje redovno pričaju deci, kao što je Katarina iznad pomenula “Laje kuca jer nisi dobra, pa te ne voli” i slično. Deca upijaju kao sunđeri i osećaju sve više nego odrasli, tako da sam uvek za teži put 🙂
      Hvala na lepim rečima! 🙂

  4. Odlican tekst! 👍🏻 Jako mi je drago sto netko tko nije mama i tko je vrlo mlad, kuzi i razumije ovakve stvari. Otkad sam mama, jako volim citati knjige o djeci i roditeljstvu i bas se trudim puno uciti i ispravljati “greske” koje i sama nosim od djetinjstva. Istina, nisam idealna, omaknu se i meni gluposti u trenutcima slabosti. Svejedno, trudim se i trudit cu se i dalje.
    “Znam” te iz nekih potpuno drugih postova i definitivno sam te uvijek drzala na velikoj beauty hrpi ostalih blogova koje povremeno pratim (jer mi beauty blogovi definitivno vise nisu prioritet! 😁) i sad si me stvarno turbomegaugodno iznenadila ovim napisanim. Pogotovo jer uopce nisi roditelj.
    I mene si ovim tekstom podsjetila na neke greske koje mi nesvjesno cesto puta izlete. Hvala ti.
    I jos jednom – bravo! 👍🏻❤️

    1. Hvala ti puno na ovako lepim rečima! <3
      I ja volim da čitam puno o deci i vaspitanju iako nisam mama još uvek 🙂 Negde mi i fakultet to nalaže, a i privatno me oduvek zanimalo jer puno vremena provodim sa decom. Greške svi prave, to je neminovno, ali se sve daju ispraviti uz trud i zalaganje. Iskreno verujem da deca sa kojima roditelji stvarno rade ne osete posledice sitnih greščica koje se provuku.
      Ni meni bjuti sfera nije aktuelna kao pre, a tebe se sećam i po divnim slikama sa instagrama 🙂 <3

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *