U prethodnom tekstu (koji vam od srca preporučujem da pročitate), nagovestila sam nastavak.
Kao i za većinu stvari u životu, rešenje za svoj problem, potražila sam u knjigama. 🙂
Naoružala sam se psihološkom literaturom na temu motivacije i samodiscipline i krenula u istraživanje. U ovom tekstu vam prenosim rezime svega toga u kombinaciji sa mojim ličnim iskustvom 🙂
Većina ljudi često meša motivaciju i disciplinu, bar u praktičnom smislu. Ipak, reč je o dva potpuno različita pojma iako su zajedno pobednički tim.

Kao što sam već pomenula, moja slamka spasa bila je motivacija. Tačnije, mislila sam da jeste.

Smatrala sam da mi ona fali i da zbog toga ne postižem ono što želim, pa se onda preispitujem da li to uopšte želim… I tako dalje.
Motivacijske knjige, You Tube kanali… Sve se nekako svelo na čuvenu motivaciju koja nam pomaže da ostvarimo baš sve što poželimo!
Svaki put kad bih gledala neki video, imala bih osećaj da mogu da pomeram planine, sva sam gorela od želje i jedva čekala da počnem sa nečim.
Ipak, često je taj osećaj trajao koliko i sam video.
Ili malo duže, dovoljno da nešto počnem. Ali nakon nekog vremena i odustanem.
Očigledno, stvar je bila u nečemu drugom.
Nije moj najveći problem bila motivacija. Ni to što ne znam šta želim… Znam ja to savršeno, bar za većinu stvari. Ovog trenutka mogu da nabrojim bar 10 stvari koje želim da uradim/postignem.
Znam i zašto to želim.
Znam i kako da to realizujem.
Pa gde je onda dođavola problem?!

Ono što je meni zapravo falilo jeste samodisciplina.

Znojava, nikakva i bez filtera, ali srećna 😂 Kada nemam baš volje za vežbanjem, nateram se. Kako? Tako što pomislim kako ću se za sat vremena osećati ako odradim trening, a kako ako ga ne odradim. Obično već u prvih 5 minuta zaboravim na bezvoljnost, raspoloženje mi se popravi i imam više motivacije za sve ostalo 😊 Ne mislim ja ovde na neke ludačke treninge, računa se i šetnja, vožnja bajsa, rolera… Šta god. Lično, više volim da sam na otvorenom, što u Kruševcu redovno i radim dok u Beogradu ponekad budem “primorana” da odradim u stanu, pa nađem neki video na YT. I da, na kraju redovno pustim latino muziku i skačem uz nju da proslavim trenutak 😂😂😂 . . . #healthyliving #healthylife #healthylifestyle #weightloss #weightlossjourney #weightlossstory #weightlosstransformation

A post shared by Anđelija Stojanović (@andjelija.adja) on

Ne želim da obezvredim motivaciju, vrlo je jasno da je i ona jako bitna.

Motivacija je ono ZAŠTO za svaki cilj koji zacrtamo sebi. Ona je polazno gorivo koje čini da nešto počnemo, pa i da se bolje osećamo u momentima kada smo na korak da pokleknemo.

Međutim, ta ista motivacija se koristi kao izgovor kada nešto treba da se uradi. Kada znaš da je nešto ispravno, ali te u trenutku “mrzi” i nemaš volje.

Na motivaciju utiču emocije, različita dešavanja, što unutrašnja, što spoljašnja…
Ona je nestabilna.

Promenljiva.

Niko nije stopostotno motivisan u svakom trenutku svog života.

Ne natera te uvek motivacija da ujutru ustaneš iz kreveta i odeš na trčanje već samodisciplina. Isto kao i na učenje. I sve ostalo.

Upravo u tom grmu leži zec.

Samodisciplina stupa na scenu onda kada motivacija splasne.
Samodisciplina govori šta treba da se uradi u skladu sa postavljenim ciljem i ne dovodi u pitanje da li u ovom trenutku to želiš. Samo te vodi onom što zapravo želiš.

I podrazumeva odbijanje trenutnog zadovoljenja u korist nečeg boljeg.

Kada ovako pričam zvuči naučno fantastično i rezervisano za pojedince, ali nije tako. To je veština kao i svaka druga, koja se uči i vežba baš kao mišić. I potpuno je nezavisna od trenutnog raspoloženja i emocija.

Ona je konzistentna i pouzdana.
A ovaj citat držim zalepljen na radnom stolu jer mi je otvorio oči 🙂

Motivacija i samodisciplina u paru su definitivno najbolja moguća kombinacija.
Motivacija nas pokrene, a samodisciplina je tu da nas održi kad ova prva posustaje.

Sve ovo zvuči jako prosto i logično, ali je činjenica da mi nije bilo tako jednostavno da shvatim šta je glavni problem.

Nije lako izgraditi samodisciplinu, ali je vredno 🙂

Moj zaključak bi bio : kad zakaže motivacija, prešaltaj se na disciplinu.

U narednom tekstu pričamo o tome kako razvijati samodisciplinu. 🙂

4 thoughts on “Motivacija ili disciplina?”

  1. Pročitala sam i tvoj prethodni post na ovu temu i u potpunosti se pronašla. Na fakultetu sam bila uglavnom okružena ljudima koji su oduvek znali da će baš taj fakultet da upišu, bili izuzetno motivisani i strastveni što se tiče tog zanimanja a ja se nisam baš osećala tako. Volela sam taj fakultet ali nisam bila toliko “zagrižena”, kako mi se činilo. Od starta mi je studiranje (tačnije učenje obimnog gradiva) teško išlo pa sam sam okrivila nedostatak motivacije i želje zbog toga, mislila sam da čim mi je tako teško ja to sigurno ne volim dovoljno, nisam za taj faks, drugima lakše ide jer su motivisaniji itd. Svaki put kad sam neraspoložena za učenje bacala bih se u takva razmišljanja, prekidala i odlagala učenje što se naravno odrazilo na moje studiranje – postala sam “večiti student”. Naravno da su mi porodica i prijatelji sugerisali da je problem više u mom kampanjskom ucenju i nedostatku radnih navika ali ja sam odsustvo istih pripisivala opet – nedostatku motivacije jer eto, možda ja nisam za ovaj faks (a sa druge strane bi mi bilo krivo da ga napustim?!). Moj pogled na celu situaciju se polako počeo da menja tek pred kraj studija kada sam naišla na knjigu “Tihi ljudi” od Suzan Kejn kad sam shvatila da više naginjem ka introvertnosti nego ka ekstrovertnosti, da u meni postoji sve vreme i želja i motiv kao i kod drugih kolega ali ne tako očigledna i glasna. Kad više nije bilo nedostatka motivacije kao izgovora ostalo mi je samo da se suočim sa činjenicom da je nedostatak samodiscipline ono što me je najviše kočilo sve vreme. Fokus mi se prebacio na izgadnju samodiscipline, i odmah su se videli rezultati, ispite sam i brže i uspešnije polagala i konačno zvršila faks. Postala sam disciplinovanija u nekim segmentima, u drugim segmentima još kuburim ali polako. Sticanje samodiscipline nije lako ali se isplati. 🙂 Kako kaze ona izreka: “Loše navike se lako stiču ali se sa njima teško živi. Dobre navike se teško stiču ali se sa njima lako živi.” Izvinite što se ovako raspisah, ali možda bi nekome moglo biti od koristi . 🙂 Srdačan pozdrav.

    1. Wow! Hvala puno na ovakvom komentaru, sigurna sam da će nekome značiti (za početak, već meni znači). <3
      U sličnoj sam situaciji bila, baš pričam sa kolegenicom kako smo obe razvukle faks, a kad i samo pomislimo na bataljivanje, jeza nas hvata što znači da definitivno nije problem u manjku želje da se završi.
      Tvoje iskustvo znači i motiviše, hvala još jednom što si podelila to ovde :*

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *