Magična rečenica koja provereno radi: MRDNI PRSTOM

Svi moji tekstovi su posledica razmišljanja o određenim situacijama, dešavanjima… I trudim se da “pokrivam” neke životne teme sa kojima se svi mi susrećemo. Logično, i ideje za iste dobijam inspirisana situacijama. Najčešće ličnim.
Šta se sad desilo?
Pa… Nešto što nije baš prijatno, u trenutku mi je izazvalo bes, ali sam ipak odlučila da sednem i razmislim šta pametno iz toga mogu da izvučem i zaključim.
Upravo to “pametno” što sam zaključila, sada delim sa vama i na kraju mi je još ispalo drago što sam se u trenutku razbesnela 🙂

Da li vam se dešavalo da čitate neki tekst/gledate neki video u kom imate sve moguće informacije, a zatim u komentarima vidite pitanja čiji se odgovori nalaze u istom tom tekstu/videu?

Okej, desi se svima da previdimo nešto, da se provuče da ne vidimo… Sve je to jasno.
Ali postoje ljudi koji to rade redovno. Kojima je sasvim normalno da to rade. I da se pritom uopšte ne zapitaju šta tu nije u redu i zašto im niko ne odgovara na pitanja?!
Isto i sa porukama u inboksu. Vodeći određene profile sa velikim brojem folovera, naslušala sam se svega i svačega. Boga mi i nagledala. Svakog dana je stizalo pregršt pitanja na koja je već odgovoreno na sajtu npr. i to potpuno detaljno.

Što je najjače, ti isti ljudi bi se i te kako bunili kad ne bi dobijali odgovor u najkraćem mogućem roku.

Da li ste i vi "u oblacima" ili birate da slušate svoje izgovore? 🙂 Ja sam celog života imala potrebu da nekome dokažem kad mislim da nije u pravu. I to najčešće ne u smislu "Kako ste glupi, slušajte mene pametnu" već za neke stvari za koje sam verovala/znala da oni mogu, ali nalaze izgovore. I dan danas se upecam ponekad kad mi je previše stalo! Ali znate šta? Da im donesete sve dokaze ovog sveta pod nos koji pokazuju da apsolutno mogu nešto, oni će pronaći novi izgovor. Ne vide isto i nema šanse da "silom" ubedite nekog u bilo šta. Ni vi, ni ja, ni bilo ko… Koliko god da vam je stalo. Jedino što svi možemo je da pričamo za one koji žele da čuju. Za one koji su svesni svojih izgovora i "pogrešnog" majndseta. Ja sam bila jedna od njih. Za sve sam imala najbolje izgovore na svetu. Ali sam shvatila da s njima neću daleko i da moram da dam sve od sebe da prestanem da verujem u njih. Svojevremeno sam počela da slušam one koji su me razuveravali iako su neki ljudi oko mene znali da kažu kako slušam mlaćenje prazne slame jer oni sami nisu verovali u to. To isto mlaćenje prazne slame je meni promenilo život za 180 stepeni i pokrenulo me kao ništa. I ne, ne mislim na lažni optimizam koji prodaje priču kako je sve bajno i sjajno već onaj koji govori TI TO MOŽEŠ. I kad nije sjajno, i kad nisi motivisan i samopouzdanje ti je srozano… I dalje možeš. Na tebi je da li hoćeš. Na koliko si spreman. A posebno na to da na kraju svega čuješ "Lako je tebi". Imaš "ono nešto" ili šta god. Najčešće od tih istih ljudi sa kojima si delio početku tačku. S tim što se oni i dalje valjaju u svojim izgovorima i koprcaju se kako se ne bi udavili u sopstvenom životu. A ti si mrdnuo. Za kraj ove priče vam prenosim delić iz teksta @aleksandrabirta koji se savršeno uklapa u temu. A i sama često dolazim u situaciju da vodim slične dijaloge. – Jaooj, Saška, blago tebi. Imaš to tvoje pisanje, lepo ti ide, zarađuješ od njega, ispunjena si… – Možeš i ti slično sebi organizovati život. Potrebno je samo malo više da se posvetiš toj priči. – Ma, ne mogu ja. Ja sam jako loša u organizaciji, nemam ni puno slobodnog vremena. Nastavak u komentaru ⬇️⬇️⬇️

A post shared by Anđelija Stojanović (@andjelija.adja) on

Zašto sve ovo pišem? Zato što sam iz toga izvukla životnu pouku. Proučila mentalni sklop određenih ljudi i shvatila kakva (ne) treba da budem. Otišla sam u dubiozu, da, kao i uvek… Ali je ovog puta ispalo super što jesam.

Neko ti daje besplatan sadržaj iz kog možeš da naučiš toliko toga. Tom nekom definitivno treba vremena da to nauči, a onda i da podeli sa drugima. Ipak, ta osoba radi to, deli korisne stvari, trudi se… I onda neko dođe sa pitanjima na koja je već odgovoreno ljuteći se što nije ISPOŠTOVAN jer nije dobio odgovor i u svom inboksu.
A onda se ja zapitam, da li se ta osoba pita da li je nečitanjem teksta ispoštovala osobu koja već deli sadržaj i to besplatno? Da li je fer i korektno očekivati da ti neko lično “sažvaće” i pošalje ono što te zanima iako je već sve te odgovore podelilo/la u više tekstova/videa?

Tebe mrzi/nemaš vremena da istražuješ, ali smatraš da je nekome dužnost da uradi umesto tebe?

Ko tu koga ne poštuje?!

Naravno da ja i na takva pitanja odgovorim sa poštovanjem i na kulturan način, to se podrazumeva, ali da me iznerviraju u trenutku – iznerviraju me.

Ok, ‘ajmo na zaključke.

Šta meni to govori o tim ljudima?

Da očekuju sve na izvolte. Da se sve sažvaće što više moguće i da odgovor dođe na njihovu adresu bez da se oni imalo pomuče za bilo šta. Da traže krivca u drugom umesto u svom ponašanju.

Ali znate šta?

Tako se ne uči. Tako se ne napreduje.

Oni koji žele nešto da znaju, pre nego što pitaju nekoga da im da na izvol’te, prvo se potrude sami da saznaju. Guglaju, čitaju mali milion tekstova kroz koje nauče još dodatnih stvari na tu temu. Upijaju sve što mogu.

Ključna rečenica: MRDNU PRSTOM.

Potrude se.

Ne očekuju da im se sve servira već sami odu po ono što traže. I daju sve od sebe da isto i pronađu.

A kad ovu situaciju primenimo na realan život (sigurna sam da se gore pomenuti slično ponašaju i u drugim oblastima), dobijemo grupu ljudi koja sedi kući, bulji u plafon i kuka kako je sve propalo, nema posla, nema poštenih ljudi nema života… I nema.

Kad ti mozak radi “naopako”, verujem da nema.

Neće niko da ti pokuca na vrata i kaže ti da je ljubav tvog života došla po tebe.

Niko neće da ti dođe s buklijom i ponudi ti posao iz snova.

Baš kao što ni sažvakani odgovor iz inboksa neće da ti reši problem.

Znaš šta hoće?

Kad umesto da sedneš i pošalješ poruku “A kako ja to da uradim?”, pre toga uzmeš i detaljno pročitaš taj tekst. Pa ako nema izguglaš. I ako ni tu ne nađeš, pitaš. I tako za sve što te zanima. Ovo je posebno važno kada su edukativne stvari u pitanju. Istraživanjem se najviše i najbolje uči.

Nema baš ničeg lošeg u traženju pomoći. Većina će rado pomoći nekome za koga se vidi da je željan znanja i to uopšte nije tema današnjeg teksta. O tome je na jako lep način već pisala Jelena sa bloga Snovi u koferima.

Ovde je problem u očekivanju da sve padne s neba, a da se ti ne potrudiš. Da ne mrdneš prstom i očekuješ i zahtevaš da ti se sve servira.

MRDNI PRSTOM. Niko drugi ne može umesto tebe. Niko ne može da ti “presipa” znanje i reši problem. Moraš sam da ga stekneš i uradiš nešto sa tim.

I niko nije ni dužan da ti daje odgovore, na tebi je da ih pronađeš.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *