Iako sam prvobitno planirala da ovaj tekst bude kombinacija mog iskustva i naučnih saznanja o samodisciplini, shvatila sam da će zbog dužine biti mnogo bolje da ga podelim na minimum dva dela. 🙂
Danas ću govoriti o svojoj samodisciplini od osnovne škole do sada, ali i o tome u kojoj meri je uticala na celokupan kvalitet mog života.
Premda će možda nekome ovo biti dosadno, smatram da je lični primer vrlo efektna i korisna stvar, posebno kada su ovakve teme u pitanju.
Kroz ove tekstove, ja sama sebe preispitujem, a usput često i vama koriste 🙂

Od samog polaska u školu, ja sam bila ona koja petkom, čim dođe iz škole radi domaći. Apsolutno niko me na to nije terao – nije bilo potrebe. To se podrazumevalo.
Baš kao i završavanje svih ostalih obaveza, učenje, odlasci u školu engleskog, bavljenje sportom…

Uvek sam sve završavala na vreme (tačnije, pre vremena) i nikada mi to nije predstavljalo neki problem. Do pre deset godina, nikada nisam osetila napor kakav sada vrlo često osećam kad treba da uradim nešto što mi se ne radi u tom trenutku.
Ni tada nisam uvek jedva čekala da uzmem da radim domaći, ali isto tako mi nije ni padalo teško kao dosta stvari kasnije.

U školi sam od starta okarakterisana kao vredna, disciplinovana i odgovorna, a moji rezultati su pokazivali da to zaista i jesam. Obožavala sam ocenjivanja, takmičenja i nagrađivanja jer su to bili trenuci kada sam dodatno bila ponosna na sebe i zadovoljna zbog svega za šta sam se trudila.
Ne mislim samo na školske obaveze već i na sve ostalo.

Već u petom osnovne sam samoinicijativno vodila računa o svojoj ishrani, želela zdravo da se hranim i vežbala svakodnevno uz sve ostale fizičke aktivnosti koje sam imala.
Sve je imalo neki red. Znalo se šta treba i akcija povodom toga se nikada nije dovodila u pitanje. Imala sam cilj i na sve poteškoće usput i trenutno “mrzi me”, gledala sam kao na prolazne stvari.

Poenta ove priče nije da sam ja bila odličan đak (bilo je tada puno odličnih koji su se tako provlačili, a nisu bili nešto ni disciplinovani ni odgovorni) već u činjenici da su me dobre navike i samodisciplina dovele do toga.

Stvarno sam bila super disciplinovana i nikako mi nije bilo jasno kako su neka deca mogla da se zadovolje trojkama. I da se ne trude više!

Međutim. Veliko međutim. Ono čega očigledno tada nisam bila svesna je da se sa tim nisam rodila i da sve može da vrlo lako da se izgubi i nestane.
Na moju (ne)sreću, upravo to se vremenom i dogodilo.
U srednjoj školi sam imala odlične ocene iz predmeta koje sam volela (sreća, pa me interesovalo to što sam upisala, medicinsku sam završila), inače…
Sve ono što me nije posebno zanimalo, nisam želela da učim.
I svaki put kad je trebalo da uradim nešto što mi u tom trenutku ne prija, birala sam liniju manjeg otpora.

Neke predmete sam učila tek pred kraj godine čisto da ne bih imala jedinice. Prestala sam redovno da vežbam, mrzelo me. Počela sam da jedem puno više i puno gore jer mi je u trenutku bilo lepo.

Prestala sam da budem fizički aktivna kao ranije, prejedanje ispred televizora je bilo mnogo komfornije.

Vremenom, postalo mi je teško da se pokrenem čak i za neke stvari koje sam u suštini volela.
Počela sam da verujem u priču da treba da radimo samo ono što volimo i zbog čega se dobro osećamo. S tim što sam je očigledno pogrešno protumačila…

Srednja škola je za mene bila period ludovanja gde mi je jedini cilj bio da uživam i provodim se. Sve bi to bilo sjajno da svoje obaveze nisam zapostavila što je na kraju dovelo do mnogo većih problema. Nisam više jedva čekala da idem u školu, kontrolne vežbe su iz nekadašnjeg zadovoljstva prešle u noćnu moru, a o stresovima pred kraj godine da ne pričam. Jednostavno, nisam više osećala nikakvo zadovoljstvo kad je učenje u pitanju. A bila sam neko ko je uživao u učenju, ali i svemu onome što proizilazi iz njega.

Citiraću Marie Forleo koja kaže “Jasnoća dolazi od zalaganja i akcije, a ne od razmišljanja”. Nezavršavanje obaveza me je dovelo do toga da previše razmišljam, šta ću, imala sam vremena.
Usput sam izgubila svaki osećaj za odgovornost, poverovala sam da je učenje ( ono za školu ) najstrašnija stvar na svetu i nisam više imala pojma šta želim.

Konstatno sam se preispitivala i odgovor nikako nisam nalazila.
Kada se sve saberme i odzme, gubitak samodiscipline je promenio moj život za 180 stepeni, a da to nisam ni primetila. Uticao je na apsolutno sve segmente života. Nisam znala ni o čemu se tu radi. Da, pričali su mi roditelji, ali ko još sluša roditelje u pubertetu…
Nemaju oni pojma, hoće samo da se mučim i učim umesto da “uživam” u životu.

Nako svega toga, ne znam ni sama kako ni odakle, počela sam da čitam self help knjige i da slušam različite motivacione govornike ne bih li se pokrenula i promenila nešto.
Motivacija je postala nešto za šta sam smatrala da mi je najpotrebnije.
Sa svih strana sam bila bombradovana o njoj i svim silama sam se trudila da je u sebi nađem.
Često sam je nalazila, po prirodi sam radoznala i energična, tako da sam uspevala da se motivišem. I krenem!
Ali ne i istrajem. Navikla sam da biram zadovoljstvo umesto onog što treba da radim i čim bi motivacija splasnula, i moj motiv bi leteo dalje.

Ako sam odlučila da trčim svakog jutra, prvih nedelju dana bih ustajala u 8 i išla na trčanje, a 8. bih shvatila da mi se mnogo spava i da ne mogu iz kreveta da mrdnem.
Onda ostaneš u krevetu. Pa sledeći put iz istog razloga ne odeš na ispit. Pa malo, po malo produžiš studiranje.
Ugojiš se.
Ne znaš više šta bi sa sobom jer ti očigledno nešto fali.

U jednom trenutku savršeno znaš šta hoćeš, motivisan si do neba i nazad, a onda… Počne da te mrzi, motivacija splasne, izgubiš cilj iz vida i opet misliš da ne znaš šta želiš.

Počela sam da očekujem od sebe da u svakom trenutku budem savršeno motivisana za sve ispravno što radim i čim ne bih bila, smatrala sam da nisam na dobrom putu i da možda i ne želim to što sam na početku mislila da želim.
Čim je zahtevalo napor i disciplinu, mislila sam da tu nešto ne štima.
A znate šta nije štimalo?

SAMODISCIPLINA. U moru motivacije, izgubila sam ono što je zapravo i održava.
Nstavak sledi u narednom tekstu 🙂

3 thoughts on “Koliki nam je prijatelj samodisciplina i šta se desi kad je izgubimo?”

  1. saveti za učenje 😀 dakle,
    1. 25/5*3, 25 minuta učim (stavim alarm) pa onda imam pauzu od 5 minuta (trenutno u tih 5 minuta pročitam par strana Pojedi tu žabu knjige, taman me motiviše), i tako tri puta, nakon poslednjeg imam pauzu od 20 minuta, kada ne čitam knjigu nego recimo pogledam nešto što će me inspirisati
    2. kad smo kod inspiracije, kad mi treba, na pinterestu kucam “study inspiration” i neverovatno koliko poželim da učim kad vidim sve te lepe uredne šarene beleške 😀 takođe mi pomaže da bacim pogled na položene ispite u indeksu, “ma kad sam ih položila toliko, mogu još ovo malo” 😀
    3. učim tako što prvo pročitam čitavu lekciju i onda pasus po pasus čitam, najvažnije podvučem pa onda pokušavam da objasnim imaginarnim učenicima o čemu se radi u tom pasusu, nekako mi se rečenice lepo slože i ima više smisla tako
    4. obavezno koristim sva pomagala – lepljive papiriće, flomastere, markere, što šarenije to bolje, recimo plavom bojom zaokružim lekcije koje su mi lakše a ljubičastom one teže i tako znam na šta da obratim dodatnu pažnju
    5. učim iz skripte pa iznad svake lekcije zalepim mali papirić na kome ispišem teze (recimo: pojam, cilj, podela, faze…)
    6. učenje u grupi – meni se pokazalo kao najbolje rešenje jer mi je mnogo lakše da mi neko objasni neki pojam nego da ga čitam 20 puta i i dalje ništa ne razumem
    7. pre svega ovoga zapravo sredim sobu i sredim radni sto jer zna se, što je soba u većem haosu, to su mi i misli u većem haosu = loše
    8. nekad kad mi ne ide pustim neku muziku za učenje i krenem da vizualizujem kako sam na ispitu i izvlačim papirić sa pitanjem, dobijam ono koje mi odgovara, jako lepo odgovorim na to pitanje, profesor mi daje indeks, vidim ocenu koju mi odgovara – znaš kakva motivacija 😀
    i mislim da je to to, srećnoo! 😀 T.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *