“Depresivni ste, napeti, imate nisko samopouzdanje… Ili ste samo okruženi budalama?” Pre nekoliko dana, naleteh na ovaj naslov u starom časopisu. U pitanju je nečiji citat, Frojdov čini mi se… Nije ni važno.
Uglavnom me je odmah zaintrigirao i pročitala sam čitav tekst. Ruku na srce, nije mi otkrio ništa što već nisam znala, ali me naveo da se ponovo zapitam o nekim stvarima i popričam malo sama sa sobom.
Poslednjih nekoliko godina, upoznala sam puno ljudi. Neki su bili tu kraće, neki duže, neki milom, neki “silom”… Naravno da ima onih koji su konstantno deo mog života duži niz godina, ali je bilo daleko više onih koji su protrčali kroz moj život. Neki su mi postali dragi, neki nisu, sa nekima sam se družila i delila mnoga iskustva, neki su bili tu samo povremeno, neki su me izluđivali, neke sam obožavala… Ali je činjenica da sam od apsolutno svih nešto naučila. A najviše od onih zbog kojih sam se najgore osećala.

Iako je naslov prilično grub, ja te ljude neću nazivati budalama. Prvenstveno zato što ne mislim da su budale, ni loši ljudi, samo su evidentno bili loši za mene. Isto kao što je riba super zdrava namirnica, ali je ja ne volim i ne jedem, ne prija mi.
Celog svog života sam svesno prihvatala odgovornost za svoje neuspehe, uspehe, pa i osećanja, tvrdeći da sve zavisi od mene. Što i jeste tačno. Ali je tačno i da ljudi kojima smo okruženi mogu puno da utiču na to kako se osećamo i šta radimo sa svojim životom. Mi smo socijalna bića i to je prirodno.
Ne mislim na povodljivost – nisam takva bila ni u tinejdžerskim godinama, a kamoli sad. Međutim, ne mogu ni da osporim činjenicu da su druge osobe i te kako uticale na moja osećanja, raspoloženja, uverenja, veru u budućnost, pozitivnost, na kraju i sreću… Posebno ljudi koje sam smatrala bitnima i sa kojima sam provodila dosta vremena.

Neurolog Giacomo Rizzolati otkrio je ogledalne neurone – ćelije u mozgu koje se aktiviraju kada posmatramo dejstva drugih ljudi. Drugačije se zovu i neuroni empatije.
Giacomo tvrdi da zahvaljujući njima doživljavamo emocije drugih ljudi i da čak i gledanje filmova u kojima ima tragedije može izazvati loše emocije u nama, frustriramo se i hormon stresa kortizol nam raste.
Iz svog iskustva apsolutno mogu da potvrdim ovo, posebno kada su u pitanju drugi ljudi jer sam izrazito empatična i često budem preplavljena tuđim emocijama. Ovo je odlično kada sam među veselim ljudima, ali i pogubno kada su u pitanju oni depresivni i pesimistični.
Naravno, ovo ne znači da treba da izbegavamo prijatelje kada imaju loš period, to je nešto prolazno i treba da im pomognemo da prevaziđu to, ali konstatna preplavljenost lošim emocijama i onaj svesno odabrani pesimizam ni jednoj ni drugoj strani ne donosi ništa dobro. Baš zato se od takvih ljudi i treba udaljiti.
Sa druge strane, komunikacija sa pozitivnim i veselim ljudima i te kako u nama može podstaći iste, pozitivne emocije. Baš zato biram takve ljude, kao i takav sadržaj u vidu knjiga, serija, filmova…
Giacomo kaže: “Ako vidite srećnog čoveka, tada vaš mozak komanduje: razveseli se!”
Za one koji žele nešto više da pročitaju o neuronima ogledala, evo teksta.

U jednom periodu života, shvatila sam da neki ljudi, čak i iz svoje najbolje namere izvlače ono najgore iz mene i da se u njihovom društvu ponašam i osećam kao neka druga osoba, mnogo gora od onakve kakva jesam i kakva želim da budem. Koliko god sa druge strane radila na sebi, jedan razgovor je ponekad bio dovoljan da mi se ubije volja, sruši samopouzdanje i optimizam izgori kao hepo kokcica.
Onda bih postala neraspoložena, napeta, džangrizava, naporna, depresivna… Sve ono što u osnovi nisam, ali sam u trenucima ranjivosti postala (a svi smo mi ranjivi kada su u pitanju bliski ljudi). Poricala sam da to neko izaziva u meni i krivila sam isključivo sebe za svaki loš osećaj. Biće bolje kad ja budem “bolje”.
Ljudi često svoje frustracije projektuju na drugima, samo što to nije tako transparentno, niti je uvek jednostavno zaključiti da te neko nesvesno uverava u nešto, samo zato što tako misli o sebi.
Daću banalan primer ( i malo glup, ali mi ništa bolje trenutno ne pada na pamet).
Ako ti neko kaže da je izgled broj jedan, i da ti definitivno ne izgledaš dovoljno dobro, da li ćeš odmah shvatiti i prihvatiti da to nesigurnost govori iz onog ko to priča ili ćeš se osetiti loše jer te neko tvoj uverava da nisi dovoljno dobar?
Ili ti kaže da se džabe trudiš, da sigurno nećeš naći posao jer je Srbija propala zemlja. A zapravo veruje da sam nije sposoban za to.
Navela sam najbanalnije moguće primere, upotrebite ih u kojoj god situaciji.

Moja majka je oduvek pričala da se treba distancirati od ljudi koji čine da se loše osećamo. Znate šta je tada bio moj komentar?
Kad je prijateljstvo pravo, onda si uvek tu. Isto važi i za veze.
Mnogo godina kasnije, shvatam da je majka rekla najpametniju stvar ikad.

Šta uopšte znači PRAVO kad se međusobno “ubijate”?
Ko kome tu čini uslugu?
Da li je pravo kad se osećaš depresivno nakon razgovora sa nekim?
Da li je pravo kad neko u tebi izaziva više ružnih osećanja nego lepih?
Šta je tu pravo?!

Prijateljstvo je divna stvar. Ono kad jedni druge bodrite, podržavatete, dajete vetar u leđa, dižete samopouzdanje kad treba. Kad jedva čekate da se vidite, pijete kafu, kad se nakon toga osećate bolje pa makar i zajedno plakali pre toga. Kad ste jedno drugom inspiracija, a ne izvor loših emocija i frustracija.

Ponovo tvrdim da sam sama odgovorna. Ali ne zbog svojih loših osećanja, već zato što se nisam udaljila od ljudi koji su često izvlačili najgore iz mene. Uvek bih tražila izgovore zašto je to trenutno, prolazno, biće bolje… Nikada nije bilo.
Nikakvi izgovori poput “Ipak se družimo dugo”, “Nema lošu dušu”, “Bio/la je uz mene u nekim trenucima” nisu bitniji od činjenice da je taj odnos sada potpuno destruktivan.
Kad više ne osećaš radost zbog viđanja sa nekim već pritisak, treba da staviš u kofer sve godine i trenutke zbog kojih ostaješ tu i pošalješ ih u nepoznatom pravcu.

Lakše je izlečiti malo bola u grudima i sresti nekog novog nego sklapati sopstveni izlomljeni identitet.

Ne znam odakle sam izvukla ovu rečenicu, našla sam je u nekom starom folderu u kompu, ali se u potpunosti slažem sa njom. I ne mislim ovde samo na veze, već i na prijateljstva, prvenstveno na njih jer ovde češće ostajemo iz navike. Za veze se većini negde podrazumeva da budu lepe.

Uz one koji su godinama u mom životu, u poslednjih par meseci sam upoznala neke nove osobe i nakon razgovora sa njima imam osećaj da mogu sve. Kad osećam da mogu sve, ponašam se tako, a kad se ponašam tako, dešavaju mi se stvari koje potvrđuju to.

Kad se distanciraš od ljudi koji su toksični za tebe, promeniš stav. Kad promeniš stav, promeniš čitav život i svet ti odjednom izgleda kao mnogo lepše mesto. Samim tim dobiješ snagu i volju da i ti usrećiš druge.

Fenomenalan video o tome koliko ljudi kojima smo okruženi utiču na naš život:

Distanciraj se od ljudi koji te ne čine srećnim. U tom slučaju sigurno ne činiš ni ti njih.
Nisam ni ja mogla da usrećim nikoga ko je ispijao poslednju kap života iz mene. Sreća i nesreća ne idu zajedno, bar ne na duge staze. Možda ti ljudi zaista nisu loši u osnovi. Stvarno verujem da nisu! Možda su najhumaniji na svetu i imaju najbolje namere, ali to ne znači da su dobri i za tebe. Primera radi: nekada sam u svom okruženju imala neke ljude koji su se ponašali previše zaštitnički prema meni. Sve iz najbolje namere i za moje dobro, ali je to džabe kada sam se ja zbog takvog stava osećala bespomoćno i nesigurno, mada znam da to nisam. Nije bilo dobro za mene iako je namera bila dobra.
Svako od nas je toksičan za nekoga. Ne radi se ovde o tome ko je “bolji ili “gori” već o emocijama koje izazivamo jedni u drugima. Jedna osoba za mene može biti strašno loša, a za nekog drugog dobra.
Zato je važno da znamo kakvi ljudi nama prijaju, i s druge strane, kakvim ljudima mi prijamo. Pre par godina sam doživela da mi jedna osoba kaže da je iritiram jer sam “stalno tako srećna”.
Druga grupa ljudi su oni sa kojima sam se nekada družila više zbog “ubijanja vremena”, nego zbog druženja kao takvog. Ti ljudi mi, što bi se reklo, nit’ smrde, nit’ mirišu, ali pošto više nemam vremena za “ubijanje”, radije ga iskoristim za neke druge korisne stvari u kojima uživam.
Ukoliko si od onih koji kažu da u njihovom okruženju nema pozitivnih ljudi (iako verujem da je to nemoguće), imaš knjige, imaš internet. Čitaj dobre knjige, na taj način razgovaraš sa tim piscima. Gledaj dobre filmove, slušaj na You Tube pozitivne ljude… Upijaj njihov način razmišljanja ako takav želiš da budeš. Slažem se, nije potpuno isto kao kada pričaš sa nekim lice u lice, ali može biti podjednako delotvorno.
Danas dobro znam kakve ljude želim u svom životu i prema kakvima mogu da budem najbolja ja, a ne bleda senka sebe.

Na kraju, znam da mi ne treba neko pored koga se osećam ispijeno.
Ko vidi više mojih mana nego vrlina.
Ko me uverava da nešto ne mogu.
Ko kuka nad svojim životom kriveći druge, život i sudbinu za sve svoje probleme.
Ko ismeva moje ideje.
Ko mi priča da sam ovakva i onakva i pokušava da me promeni da budem “bolja”.
Ko mi priča kako treba da se osećam.
Ko me ne sluša.
Ko me ne razume.

Želim samo one pored kojih se osećam živom i kao ja – ja!
One koji poštuju moje izbore čak i kada se ne slažu sa njima.
Koji su mi vetar u leđa.
Koji me motivišu da budem bolja tako što vide moje vrline, a ne prepravljaju mi mane.
Koji mi na pravi način daju konstruktivne kritike.
One sa kojima jedva čekam da prošetam, ispričam im svoje događaje i saslušam njihove.
Sa kojima imam slobodu da budem ono što jesam u svakom trenutku.
Kojima su i moja s***a podnošljiva zato što su moja.

I verujte mi da postoje takvi 🙂 Samo ne dozvolite da im krče put ovi koji vas ne usrećuju.
Pre par godina, moji prijatelji su napisali ovaj tekst o meni i uvek ga iznova rado čitam jer su upravo oni ti koji mi dokazuju da pravi ljudi svakako postoje.

Citiraću Jelenu Pantić:
“Pored nekih ljudi se osećamo bledo i umorno i svaka naša mana je u njihovom prisustvu prenaglašena.
Isti mi, pored nekih drugih ljudi se osećamo sveže i odmorno, naše mane nekako blede a naše vrline dolaze do izražaja.

BUDI SA ONIMA U ČIJEM PRISUSTVU SIJAŠ.”

Ja biram one pored kojih se osećam kao Hajdi Klum i u najgorem izdanju, umesto kao Britni Spirs na ivici nervnog sloma u najboljem 😀
A ti?

4 thoughts on “Kakve ljude treba da eliminišeš iz svog života”

  1. Veliki pozdrav!
    Neko moje misljenje o ovoj temi je da nas zapravo nicija negativnost ne moze iscrpljivati i isisavati energiju ako mi sami ne dopustimo.I meni se ranije desavalo ovo o cemu pises,dok nakon nekih knjiga i videa nisam shvatila da je u stvari problem u preteranom uzivljavanju u ono sto te osobe govore tj.dopustanju da nas spuste na njihovu vibraciju.Resenje je da budes vise posmatrac a manje da ucestvujes jer oni reflektuju ono sto je u njima tako da ako neko kaze sve je uzas bla bla… treba samo da pomislis ok to je njegovo uverenje i nastavis dalje bez udubljivanja .Ukoliko ti je stalo mozes probati da pomognes ali ako se ta osoba konstantno opire treba pustiti i uraditi ono sto je za nas najbolje.

    1. Apsolutno se slažem sa tobom 🙂 Baš zato sam i rekla da smatram da sam sama odgovorna, ali s druge strane mislim i da nije moguće provoditi sa nekim dosta vremena, a biti na potpuno drugačijoj vibraciji. To se uvek nekako namesti, a na kraju i sami treba da isključimo takve ljude.
      Ja sam vrlo empatična i lako me preplave tuđe emocije, naravno, kada su meni drage osobe u pitanju, zato je i malo teže izaći iz toga. Ali kad izađeš, shvatiš da si to još ranije trebao da uradiš 🙂

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *