Da li zaista mislite da znate koliko ste jaki? Svi se mi ponekad osećamo ranjivo i često nas strah parališe. Strah od nečega što se nije desilo, a možda se nikada neće ni desiti.
Onda dođemo u situaciju da nas nešto poptuno neizvesno snađe i shvatimo koliko zapravo možemo da iznesemo na svojim leđima. Današnja priča je priča o hrabrosti i snazi dvadesetdvogodišnje devojke koja je doživela noćnu moru, ali je osmeh i volju za životom zadržala.

Bojana i ja se nekoliko meseci pratimo na fejsu i instagramu, prvo sam naletela na njenu fejsbuk stranicu gde je pisala o amputaciji noge, protezi i izazovima sa kojima se susreće. Na instagramu sam videla devojku koja živi punim plućima, druži se, non stop kafeniše 😀 i studira. Ubrzo nakon toga, našle smo se uživo i imala sam prilike da proćaskam sa njom onako offline. Da, svakako sam videla da ima protezu na nozi, ali sam po svemu što vidim, u glavi imala sliku sjajno rehabilitovane devojke koja je davno ostala bez noge i sada želi da drugima bude podrška i motivacija. U suštini, nisam imala pojma šta joj se i kada desilo, bilo mi je neprijatno da zapitkujem, a nije mi ni bilo bitno. Ja sam pričala sa devojkom koja je puna života, ima velike ciljeve, volju i entuzijazam u količini koju ja skupim za nekoliko meseci 😀 Ono što do određenog trenutka nisam znala je da pored svega toga, sedim sa devojkom koja je pre samo godinu i po dana preživela pravi pakao. 2. jula 2016., u masovnoj pucnjavi u Žitištu, zadobila je nekoliko metaka ni kriva ni dužna, samo zato što se našla na pogrešnom mestu u pogrešno vreme. Mnogi nisu verovali da će preživeti. Ali jeste. Ostala je bez leve noge, ali ne i bez volje za životom, što je nadalje i dokazala. Baš iz tog razloga, želela sam da Bojana bude gost na mom blogu jer ova devojka zaista ima puno toga da nam poruči. Kako onima koji prolaze kroz nešto slično, tako i svima nama. Pa, da počnemo!

Svi znamo šta ti se desilo i činjenica je da ne možemo ni da zamislimo kroz kakav si pakao prošla. Koja je bila tvoja prva pomisao kada si se probudila u bolnici, shvativši da si se preživela?
Verovali ili ne, moja prva pomisao je bila hoću li stići da idem na Exit, pošto se to desilo nedelju dana pre njega. U tom trenutku i jesam i nisam bila svesna šta se sve desilo. Imala sam osećaj kao da to nije pravi život već da sanjam. Sećam se svakog trenutka, ali opet, mozak nije odmah bio spreman da sve to prihvati. Kako su dani odmicali, tako sam počela da prihvatam i da guram.

Da bi neko izgurao ovo što ti jesi, podrška je neophodna. Ko ti je najviše pomogao u najtežim trenucima, pored porodice?
Da, podrška je ključ svega. Da nije bilo podrške, ne bih imala volje i snage da ovoliko napredujem. Iako sam tek na pola puta, bez ljudi ne bih ni krenula na taj put. Ljubav koju ti pruža porodica je nezamenljiva. Iako se to meni desilo, svi smo prošli kroz pakao. U trenucima kada su mi najviše bili potrebni, ostali su pribrani i za to ću im uvek biti zahvalna. Oni su započeli moju borbu, a ja sam je nastavila. Pravi prijatelji, drugarice sa kojima se družim godinama su se pokazali i zahvalna sam im na tome (vi znate ko ste). Moj oporavak traje već godinu dana i razni ljudi su imali veliki uticaj na njega. Svaki znak podrške mi je značio, svaki poziv, poseta, poruka.

Da li si nalazila motivaciju kod onih koji su prošli kroz slično?
Pošto sam se našla u nekom novom svetu, niko od mojih bližnjih nije mogao da mi pomogne da ga razumem. Još dok sam bila u bolnici, brat je želeo da me iznenadi. Stupio je u kontakt sa Natašom Kovačević koja mi je snimila video podrške. To mi je mnogo značilo jer mi je pomoglo da shvatim i prihvatim realnost. Kada sam dobila protezu, i dalje nisam bila svesna u šta se upuštam, ništa nisam razumela. Stupila sam u kontakt sa Arsenom, dečkom koji je prošao isto. On mi je pomogao da shvatim i preneo mi svoj pozitivan stav prema životu. I dalje mi pomaže. Počela sam da pratim razne ljude na društvenim mrežama koji imaju isti “problem” kao ja. Oni su mi ulivali neku nadu i podsticaj, veru u to da je sve moguće.

Koliko je te je ovo iskustvo promenilo?
Mogu reći da sam se baš promenila. Dosta sam sazrela i na neke stvari gledam drugačije. Ovo iskustvo me je nateralo da odrastem i da postanem svoj čovek. Još uvek se gradim i oblikujem kao ličnost, ali Bojana pre godinu dana i sada, velika je razlika. Svaki dan jačam i menjam se. Ali stara Bojana je i dalje tu. Devojka koja je zujala svuda, volela da pomaže svima i da se druži. I dalje sam takva, ali zrelija.

Po onome što vidim na tvom instagram i fejsbuk profilu, rekla bih da stalno negde ideš i imaš jako ispunjen život  bez obzira što se negde još uvek navikavaš na protezu. Kako izgleda jedan tvoj dan?
Tako je. Imam ispunjen život i 1000 obaveza, ali to i volim. Kako moj dan izgleda? Haotično. Sve zavisi koji je dan u nedelji. Evo jednog tipičnog dana: Ujutru rano ustanem, pa idem na rehabilitaciju zbog ruke, pa onda na fax ili učim za fax, pa onda idem na kafu sa nekim (jer smatram da je socijalni život vrlo važan za moju psihu), uveče idem u teretanu, pa pred spavanje radim vežbe snage. Pokušavam sve da stignem.

Da li imaš utisak da te ljudi drugačije posmatraju, u smislu se plaše, ne znaju kako da se ponašaju i šta bi njima poručila?
Ima jako puno takvih ljudi. Nisu oni zlonamerni, samo ne znaju kako da priđu niti šta da urade. Poručila bih im: nemojte se plašiti. Ja sam i dalje ista osoba. Ponašajte se prema meni kao i pre, kao da ništa nije bilo. Jer čovek je ono šta je u glavi, a ne na telu.

Koji su tvoji ciljevi za neki naredni period?
Krajem prošle godine, napisala sam listu ciljeva koje bih htela da postignem ove godine. Na toj listi, za sada, imam 30 ciljeva. Već sam uspela da ostvarim 4 cilja i baš sam srećna zbog toga: Letela sam prvi put u životu avionom, putovala sam, vežbala engleski, razumela nemački i upoznala nove ljude. Krenula sam da učim sama nemački, planiram da otvorim svoju stranicu/blog gde ću da pomažem ljudima, nastaviću da vežbam i jačam svoje telo. Imam dosta planova koje ću pokušati da realizujem jedan po jedan.

Za kraj, reci nam koja je tvoja poruka za sve one koji se suočavaju sa sličnim problemom, pa i za njihove porodice?
Budite jaki i ne dozvolite da vas to uništi. Rešavajte jedan po jedan problem i imajte vere. Jer se ništa neće preko noći rešiti. Život nas nekada zbaci sa sedla, na vama je da li ćete se podići. Na početku je jako teško i izgleda vam kao da je sve protiv vas, ali vremenom kockice krenu da se slažu i da se sve vraća na svoje mesto. Ne odustajte i budite uporni, jer samo vi možete da se borite za svoj život, niko to ne može da uradi umesto vas.

Zahvaljujem se Bojani što je bila gost na mom blogu i verujem da je njena priča ostavila utisak na vas. Na mene i te kako jeste, posebno nakon uživo razgovora sa njom zbog kog sam doslovno prštala od pozitivne energije! Njen pogled na život i svet čak i nakon svih problema je neverovatan. Magičan. Ne znam koju bih reč upotrebila.

Ukoliko se vi borite sa nečim sličnim ili znate nekog ko prolazi kroz to, od srca vam preporučujem da zapratite Bojanu na instagramu (evo linka) i  fejsbuk stranici. Sigurna sam da će vam pomoći. A svi zajedno, ugledajmo se na nju – svojom pričom nam je izbacila sve izgovore iz ruku. Da imamo bar upola zahvalnosti u sebi poput nje, biće dovoljno.

One thought on “Kako se dići kada te život izbaci iz sedla?”

  1. Svaka cast! ❤ To iskreno ne moze bilo ko da podnese, na ovakav nacin. Zaista svako nosi tezinu krsta, koja je propisana na osnovu toga koliko moze da podnese. Andjelija, svakim tekstom sve vise napredujes i kad citam pomislim da se radi o jednom ozbiljnom portalu, sa vise nego kvalitetnim, potpunim i dobro pripremljenim tekstovima na datu temu. Bojana, kako ti deo imena kaze, boji svoj zivot razigranim, toplim i svetlim bojama. Zelim joj sve najbolje u zivotu, da ostane tako neustrasiva i inspirativna kao do sada. ❤

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *