Svi mi ponekad mislimo da je potrebno da uradimo neka spektakularna i ogromna dela kako bismo uticali na nečiji život. Slažem se, otvaranje škola i sirotišta u Africi jeste sjajno, ali isto tako znam da se na ljude i te kako može uticati i iz svoje sobe bez utrošenog ijednog dinara.

Ono što može promeniti nečiji život i potpuno ga okrenuti u nekom drugom, boljem smeru jesu reči. Poruka koju neko prenosi. Ljubav koju pomeša sa svim onim u šta iskreno veruje.

Autentičnost umesto našminkanog savršenstva.

Današnji tekst je između ostalog i priča o devojci koja je u mojoj glavi učinila sva spektakularna dela koja možete da zamislite. I mnogo više od toga. 🙂

Za neke promene, potrebno su godine. Godine taloženja, sitnih stvari koje se pretvaraju u krupne… Godine truda, zalaganja. Rada. A onda odjednom… Puf! I sve deluje kao da se desilo u trenutku. Drugim ljudima svakako, a ponekad čak i tebi.
Da, pričam o svom životu.
Pre samo godinu, godinu i po dana, moj život je izgledao potpuno drugačije.
Kako spolja, tako i iznutra.

Nisam znala šta ću sa sobom, nisam znala kuda idem ni šta želim. Nestala sam sa društvenih mreža, i one su me dodatno opterećivale jer nisam bila sigurna šta želim da prenesem kroz njih. Nisam više znala čak ni u čemu uživam i šta me čini srećnom. Bila sam prazna. Isfrustrirana  i često anksiozna.

„Bežala“ sam u mir i tišinu ne bih li čula sebe. Bila sam delimično zadovoljna jedino onda kada putujem, obilazim nova mesta i kada sam okružena ljudima. Sreća, pa sam imala mogućnost da to i realizujem.

Znala sam da želim da budem srećna, radim ono što volim i od toga zarađujem, ali nisam znala ni kako ni šta.

I to me dodatno ubijalo.

Na fakultetu nisam bila najsrećnija, davala sam ispite „na silu“. Jer znam da moram. Mada ni to nije bilo dovoljno.

Čak sam i blog potpuno zapostavila. Blog koji je uvek bio moj izvor radosti i smisla… Makar sam tu uvek znala šta želim. A onda odjednom . Džabe što je bio čitan, što su ljudi voleli sve to… Ja više nisam. Pisalo mi se o nekim drugim temama za koje sam mislila da neće baš biti interesantne drugima. Nisam više želela da recenziram proizvode, želela sam da pišem i time nešto poručim. Prenesem emociju, doživljaj…

24.decembra 2016. sam sa dve drugarice otišla na blogersku radionicu Jovane Miljanović.

Nisam sigurna, ali mislim da pre toga uopšte nisam ni čula za Jovanu… Kada sam pročitala detalje o radionici, istog trenutka sam znala da treba da idem, iako nisam znala šta tačno mogu da očekujem…

Čim smo ušle u HR centar u kom se radionica tada održavala, sela sam na stolicu i prosula kafu po svojim svetlo plavim farmerkama. Okej… 😀 Prva stvar koju je Jovana tražila od nas, bila je da se predstavimo i kažemo koji su naši blogovi i čime se bavimo.
Bilo je raznih žena, ali mi se činilo da je većina njih znala šta hoće, samo im je bio potreban alat da sve sprovedu u delo.
Upravo to je i bio cilj radionice –  da dobijemo alate pomoću kojih ćemo moći da monetizujemo sve.

I dobili smo ih! Jovana je podelila toliko informacija sa nama da je sreća što smo dobili i prezentacije, pa da kući možemo sve to ponovo da iščitavamo 🙂

Međutim, to nije sve što smo dobili od te radionice. Bar za mene nije bilo.
Slobodno mogu reći da sam tog 24. decembra dobila krila.
Za samo 4 sata predavanja, počela sam da shvatam šta bih mogla i kako da radim, u kom smeru da krenem. Kako? Ovako.

Otkriću vam nešto potpuno iskreno… I ne tako "savršeno". To što nikad nisam imala problem sa tim da me drugi vide debelu u kupaćem 😂, apsolutno ne znači da sam se osećala fenomenalno u svakom trenutku i da nikad nisam pomislila neke stvari koje ne govore "Pogledajte me kako prštim od samopouzdanja". Ne osećam se sjajno kad vidim haljinicu u izlogu i shvatim da ne mogu da je obučem. Pomislila sam kako se nekome na prvu možda neću svideti zbog viška kilograma. Ipak je izgled ono što prvo vidiš. Osetila sam se kao 🐖 kad sam shvatila da mi je teže da se savijem i vežem pertle 🤣 Mnogo puta sam gledala u sebe kao u debelu osobu, a ne kao Anđeliju sa raznim vrlinama i manama. Svako javno izglaganje mi mnogo lakše pada kad sam mršavija jer se bolje osećam u svojoj koži. Eto, da ne mislite da ja uvek prštim od samopouzdanja (takav sam utisak stekla na osnovu mnogih poruka). Ne postoji osoba koja je uvek stopostotno sigurna u sebe 😃 . . . #healthyliving #healthylife #healthylifestyle #weightloss #weightlossjourney #weightlossstory #weightlosstransformation #weightlosssupport

A post shared by Anđelija Stojanović (@andjelija.adja) on

AUTENTIČNOST

Pomenula sam da sam želela da pišem o stvarima za koje sam mislila da neće nikoga interesovati. Jovana me je uverila da o tome ne treba da razmišljam i da pravi ljudi dođu baš onda kada si autentičan.

Da svako ima nešto da kaže i da je svako iskustvo važno.

Nije samo to rekla, već je isto i pokazala na svom primeru.

Danas su moji najčitaniji tekstovi upravo takvi. Oni za koje sam mislila da nikog neće zanimati… Ti isti tekstovi su me doveli do mnogih ljudi koji su danas deo mog života.

HRABROST I OTVORENOST

Jovana je bila ta koja mi je na svom primeru pokazala mnoge stvari i koja me ohrabrila da pišem o mnogim stvarima o kojima nije tako popularno pisati. One koje svakog čine ranjivim…  Nisam shvatala da upravo takve stvari povezuju ljude.
Niko ne želi da gleda samo savršenstvo i našminkane živote.

Tako su nastali moji tekstovi o strahu od vožnje, anksioznosti, produženju studiranja… I tako dalje.

OTKRIVANJE NOVIH USPEŠNIH LJUDI

Još pre radionice, manje-više sam prestala da pratim puno ljudi koje sam do tada pratila. Ja sam se promenila i samim tim mi više ni iste stvari nisu bile interesantne…
Na radionici sam dobila spisak ljudi koji su vredni praćenja, a onda su me ti isti doveli do još puno sličnih.

Sve su to uspešni ljudi od kojih puno toga učim.

Ti ljudi me inspirišu, motivišu i pokazuju da je sve moguće.

SAMOOBRAZOVANJE JE VAŽNO, A ČESTO I BESPLATNO

Formalno obrazovanje je važno, ali je još važnije šta radiš nakon onog što moraš.
Jovanina priča o tome kako je petkom uveče visila na CourseriUdemy me je apsolutno motivisala da i sama to počnem da radim.

Počela sam stalno da tražim nove kurseve o raznim temama koje su me zanimale. Naučila sam mnogo.
A što više učiš, to više stvari možeš i da radiš.

VAŽNO JE KAKO SE PREDSTAVLJAŠ I ŠTA ZNAŠ DA RADIŠ

Od kad znam za sebe, imala sam tu neku glupu naviku da na neki način potcenjujem sebe da ne bi zvučalo kao da se hvalim. Nisam volela da ističem šta znam i koliko znam, a ni kakve sam rezultate negde imala.

Kada sam pravila CV, setila sam se Jovaninih reči sa radionice. Da treba da izvučemo ono najbolje i da zaista navedemo šta znamo.
Nisam tada imala dana radnog iskustva koje je podrazumevalo zaposlenje i platu, ali sam navela stvari koje sam radila, a koje pokazuju da znam puno toga.

Držao si komšiji časove matematike? Piši to! Znači da znaš matematiku, niko neće da te pita da li te je uopšte neko plaćao za to. Lupila sam primer, ali kapirate šta hoću da kažem.

Pored tadašnjeg posla, dobila sam i komentar da mi je CV odličan. Ponovo kažem – nisam u tom trenutku imala ni dana zvaničnog radnog iskustva, a apsolutno ništa nisam ni izmislila. Samo sam navela prave stvari. Sve ono što sam radila kroz školovanje i samostalno za dž 🙂

Zaustaviću se ovde  jer je tekst već poduži, ali sam osetila potrebu da navedem i te bitne stvari koje sam pored informacija dobila na od nje.

Slobodno mogu reći da mi je promenila pogled na blogovanje, život i zaradu u globalu.

Od one izgubljene Anđelije sa početka priče, danas sam Anđelija koja zna šta želi da poruči, a i kako to da uradi, Anđelija koja je srećna, zadovoljna i zarađuje od onoga što voli da radi 🙂

Što je najbolje od svega – pravi ljudi su zaista dolazili do mene čim sam dopustila sebi da budem 100% ja na blogu i mrežama. I privatno i poslovno.

Za sve to između ostalog mogu da zahvalim Jovani. Radionica me motivisala i dala mi krila, a ja sam se svojim radom i zalaganjem postarala za to da poletim 🙂

I nisam jedina.

Mnoge žene su nakon iste radionice imale slična iskustva, a na ovom linku možete pročitati njihove priče, sigurna sam da će vas inspirisati 🙂

U nedelju 17.6. je radionica u Beogradu, ostala su još dva mesta, evo LINKA za prijavu.

Svi oni koji moj blog prate od početka, jasno vide razliku koja dokazuje da sve navedeno nije prazna priča već najiskrenija moguća preporuka začinjena ličnim iskustvom. <3

I baš sam ponosna na Jovanu zbog svega što je uspela da uradi u poslednjih godinu dana. Sigurna sam da će naredne godine biti samo još bolje! 🙂

8 thoughts on “Kako sam se izgubila i ponovo pronašla u online svetu”

  1. Samo napred! Svakog dana me obraduju vasi stories. A faks – mozda ce vam se nekad uciniti da je na silu, makar tako je meni bilo. Zelela sam da odustanem, pa sam listala indeks i bilo mi nekako zao svih tih polozenih ispita. Iako sam znala da se necu baviti onim sto sam studirala, nekako sam uspela da zavrsim (osam godina, ali zavrsila). Sad, x godina kasnije, bavim se necim desetim, to jest poslom kojim volim, ali sam strasno ponosna sto nisam odustala. Da vratim vreme, upisala bih nesto drugo. Ali, ne kajem se sto sam izgurala, i to ne da se ne kajem, vec me je moj faks (zavrsila sam tehniku, a bavim se necim sto blage veze nema s tim) naucio da resavam probleme na najefikasniji moguci nacin, tako da… mozda ne radim kao inzenjer, ali ja jesam inzenjer. I nisam se slucajno obrela bas na tom fakultetu. Blog vam je divan, stil neverovatno prijatan i bice sve to super.

    1. Hvala puno na podršci, drago mi je što te storiji obraduju <3
      Sjajno je što si podelila svoje iskustvo ovde, znači i meni, a sigurna sam da će i drugima 🙂 Svi smo mi nekad skloni preispitivanju, ali je odustajanje često najgora stvar koju možemo da uradimo. Bravo što nisi odustala!
      Hvala još jednom od <3

  2. Odličan tekst ,kao sto sam rekla već u komentaru ispod prethodnog tekst prosperitet i sazrevanje je više nego očigledno. Bravo za hrabrost,izlaženje iz sopstvene zone komfora,prihvatanje i samospoznaje ,pohvale za rad na sebi iznutra,za pogled u sebe ( a ne iskljucivo na sebe),za suocavanje sa sopstvenim slabostima pa još uz sve to osmeliti se i pisati o tome. Respekt!
    Bravo za neusminkanost,to je od neizmerne važnosti. Predstaviti stvari onakve kakve one jesu,neisfiltrirane nasuprot gomile isfiltriranih lica i života. Bravo za autentičnost i pre svega smelost.
    Go ahead girl ! 😉

    1. Milo mi je da to čujem, i sama osećam, ali volim i što se kroz tekstove oseti 🙂 Baš to i jeste negde moja poruka.
      Hvala ti puno na ovako divnoj poruci, prepisaću je i čitaću kad klonem i pomislim da odustanem od nečega! 🙂
      Neušminkanost mi je zvezda vodilja od kad sam se vratila blogovanju, baš zato što sam zbog ušminkanosti “pobegla”. Znala sam da tu nešto ne štima i da to nisam ja iako je sve na oko išlo kao po loju 🙂
      Hvala hvala i hvala, znači podrška do neba <3

  3. Divan tekst! Sasvim slucajno sam juce naletela na tvoj instagram profil i na blog, kad sam krenula da citam tekstove odusevila sam se i pronasla u vecini. Trenutno sam u istoj fazi kao i ti pre godinu dana, trudim se da radim na sebi, ove godine zavrsim faks i mnoge druge stvari, ti si me jako inspirisala! Jedva cekam buduce tekstove, samo napred i svaka cast! <3 <3 <3

    1. Dobrodošla :))) U mojim tekstovima se većina može pronaći i drago mi je zbog toga što postaje sve jasnije da svi delimo slične “muke” i da jedni drugima treba da budemo podrška, a ne da bežimo jedni od drugih i plašimo se nesavršenosti u bilo kom obliku 🙂
      Hvala ti mnogo na ovakvim rečima, držim fige za sve što si zacrtala! <3

  4. Podrška i od nekog ko je do tebe naleto čitajuci iskustava frbanja u crveno. Znači, jako dobro mi je poznat tvoj ‘razvojni put’. 🙂 U svetu internet ‘konturisanja’ i stavljanja ‘hajlajta’ jako prijaju ovako iskrene i kao sto si rekla ranjive ispovesti.

    1. Eto gde kosa nekad odvede :))) Drago mi je da prijaju, baš kao i meni skidanje kontura i hajlajta! 🙂
      Svi se plaše da se ogole, a zapravo je mnogo teže “šminkati” sve…
      Hvala puno puno na podršci <3

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *