Strah od vožnje

Da mi je neko pre šest godina rekao da ću danas pisati ovaj tekst, da ću voziti do mora, do desetak sati i drugim državama, sa sigurnošću bih mu rekla da je lud i da nema pojma šta priča. Poznajući puno ljudi (posebno žena) koje imaju vozačku gozvolu godinama i nikada zbog straha nisu sele u auto, mislila sam da će to biti i moja priča. “Jaka stvar, ionako uvek imam nekog da me vozika gde god treba”, tešila sam samu sebe tada.
Sinoć sam na fejsbuk stranici napisala da završavam tekst o strahu od vožnje i puno vas mi se javilo u komentarima, tako da se najiskrenije nadam da će vam ovaj tekst značiti.

Da bi vam čitava situacija bila jasnija, opisaću kako je sve počelo. Koga mrzi da čita sve, neka pređe odmah dole na konkretne savete, mada bih vam preporučila da pročitate sve da biste stekli uvid u to koliki strah sam imala 🙂
Nisam od onih koji su jedva čekali da polože vozački, ali se nisam ni plašila, bila sam potpuno indiferentna. Znala sam da će mi trebati u životu, pa sam rešila da to završim pre nego što krenem na fakultet i tako sam dozvolu dobila sa osamnaest godina.
Prvi put kada sam sela u auto, bio mi je kao špansko selo – nisam znala ništa. Sve što sam naučila, naučila sam na časovima. Vožnja sa instruktorom mi nije predstavljala problem jer sam znala da ima duple komande, ali me užasavala činjenica da budem sama u autu.
U skladu sa tim, slobodno mogu reći da je polaganje vozačkog ispita jedan od najtraumatičnijih događaja u mom životu. Prijemni za faks mi je bio mala maca u odnosu na ovo!
Znojila sam se, tresla, osećala da ću se ugušiti, ali sam nekako izgurala. Ne ponovilo se. Ni dan danas mi nije prijatno kada se prisećam toga.

Kad sam dobila dozvolu, želela sam da vozim, ali isključivo u prirustvu nekoga ko vozi, a najčešće je to bio otac. Moj auto je dosta veći od onog na kom sam polagala, i generalno je drugačiji, tako da mi je trebalo vremena da se naviknem, a to navikavanje je izgledalo ovako:
Sve je super sjajno dok ne dođem do uzbrdice. Kad dođem do nje, auto mi se ugasi kad pokušam da krenem jer sam na dizelu navikla samo da pustim kvačilo, a ovde treba jači gas. Onda moj otac viče “Gas, gas!”, ja se dodatno unervozim, zablokiram potpuno, izađem iz auta i dam mu ključeve. Moram da naglasim da moj otac nije od onih smarača i zakerala, niti me je kritikovao ikad, samo su njegove reakcije na ovakve situacije mene činile još nervoznijom. Uglavnom, naravno da sam se privikla na novi auto i uvežbala da krećem, stajem, idem uzbrdo, nizbrdo… 😀
Vrlo brzo nakon što sam dobila dozvolu, dobila sam i podršku da idem autom potpuno sama gde god poželim. Moji nikada nisu bili u fazonu “Jao, sedi kući da mi ne brinemo” već su me uvek “gurali” da prevazilazim svoje strahove. Naravno da mi otac nikada ne bi dao blagoslov da nije sam smatrao da sam sposobna da vozim sama, ali strah umesto mene nije mogao da pobedi.

Prvi put kad sam sama sela u auto sa drugaricom koja ne vozi, imala sam 18 godina i išle smo kod druge drugarice na rođendan. Hoćete da znate kako je to izgledalo?

Noć pre toga nisam mogla da spavam. Prevrtala sam se konstantno razmišljajući gde treba da prođem, gde je koji semafor, gde treba da stanem, gde ko ima prednost, šta ako mi se ugasi auto, šta ako mi izleti neko, šta ako negde zakačim auto, šta ako, šta aaaaaaako….
Pravila sam sama sebi pakao.
Kad sam sela u auto, majica mi je istog trenutka postala MOKRA. Preznojila sam se najstrašnije, tresle su mi se ruke (noge sam uspevala da obuzdam) i od vrata do grudi sam dobila ogormne crvene tufne – osula sam se od stresa!
Ipak, nisam odustala. Odvezle smo se i vratile bez ikakvih problema. Da, bez spoljnih problema, a pakao u mojoj glavi je i dalje bio tu…

Nakon toga, vozila sam još jednom sa sličnim simptomima i odlučila da to više ne radim.
Svaki put sam imala zaštrajujuće “šta ako” misli kojima sam samu sebe dodatno plašila, a telesni simptomi su me najstrašnije izluđivali. Zato sam odlučila da prestanem da mučim sebe i nastavim po starom – voziće me drugi.

Često bih osetila da mi se stomak okreće kad vidim žensko da vozi. Stvarno sam želela to, ali nisam smela. Smatrala sam da ne mogu.

I tako sam se plašila dok mi nije dosadilo da se plašim. A trajalo je pune tri godine.
Sećam se odlično, 10. novembra oko 8 uveče, prijele su mi se nudle i vrlo dobro sam znala da niko iz kuće neće da me poveze samo da bih kupila “nezdrave nudle”. Tada sam rešila da od sutra počinjem da vozim! Pa taman da mi se auto gasi na svakom brdu, da mi svi sviraju, da me zaobilaze, psuju… Nek se desi šta god treba da se desi, ali ja više ne mogu da se plašim!
Zamolila sam brata da krene sa mnom jer nekoliko godina nisam sela u auto, čisto da se malo provozamo. On je prilično kritičan kad sam ja u pitanju i nikad nije imao problem da mi kaže “Nemaš pojma”. Nakon sat vremena vožnje, rekao mi je da prestanem da se tripujem i da već jednom počnem sama da vozim.
Čeka, SAMAAAA? Misliš da ti nisi tu?!!!!
Da, baš to je mislio.
A ja sam odlučila da prestanem da mislim o svojoj vožnji, da prestanem da sklapam slike u glavi “šta ako” i da samo vozim prateći sve što treba da pratim.
“Naterao” me je da ga odvezem u sam centar grada koji je u tom trenutku bio krcat. Ostavila sam ga ispred kafića i krenula potpuno sama nazad.

Za nekoga bi ovo bila sićušna stvar, za mene je bila OGORMNA.
Nisam razmišljala šta bi bilo kad bi bilo, nisam se preznojila, nisam se tresla, nisam se osula. VOZILA SAM. Sama!
Naravno da se praksom i redovnom vožnjom stiče sigurnost i veština, ali sam ja svoj najbitniji deo odradila – prevazišla sam prvobitni strah.
Od tog dana više nisam izašla iz auta.
Vrlo brzo nakon što sam prvi put sama sela u auto, otišla sam sama na potpuno nepoznat put, u drugi grad kod drugarice.
I ne samo to što sam pobedila strah, nego i OBOŽAVAM da vozim! Malo šta me opušta kao vožnja i malo gde se osećam sigurno i lepo kao u autu dok vozim, slušam muziku koja mi prija i posmatram put kojim prolazim. Nije mi teško ni po nekoliko sati da vozim, niti bilo gde da idem…
Jedino me parkiranje nervira (kao i svaku ženu haha), veliki mi je auto i ne volim da se zavlačim gde ne moram, livada bi mi bila idealna 😀 Ali se i zavučem kad treba.
Bez problema okupim društvo i odemo za vikend negde na izlet, na kupanje, na planinu… Sve to nisam mogla tek tako dok je neko drugi trebalo da me vozi.
Vozila sam i po 10 sati. Od nekog ko je imao fobiju od vožnje, postala sam neko ko se bez problema odveze do mora.

Upravo zato sam napisala ovaj tekst, zato što želim da vam dokažem da to što se plašite ne mora ništa da znači. Baš ti možeš da počneš da voziš iako misliš da nikad nećeš!

STRAH NIJE OPASAN
Sam po sebi, strah vam ne može apsolutno ništa. Nije opasan, samo je neprijatan i prolazi! A jedini način za prevazilaženje straha je upravo suočavanje, dok izbegavanje i potiskivanje imaju potpuno suprotan efekat.
Druga stvar, normalno je i prirodno da se plašimo, to nije nikakva slabost, ali jeste hrabrost prevazići ga! Nisi hrabar kad se ničeg ne plašiš, hrabar si kad se plašiš i ideš u to jer znaš da tako treba. Dozvoli sebi da osetiš strah i ne pravi sebi “strah jer te je strah”.

ČEGA SE ZAPRAVO PLAŠIŠ?
Niko se ne plaši vožnje kao vožnje već svega onoga što u glavi iskonstruišemo da se može desiti. Čega se ti plašiš?
Ja sam se plašila da mi se ne ugasi auto, da mi ne sviraju, da ću se pogubiti na sred ulice, da neću moći da se snađem…
Ako se plašiš da ne izazoveš saobraćanu nesreću i slično, zapitaj se kolike su realne šanse da se to desi ako znaš pravila i ne voziš prebrzo.
Kad znaš čega se plašiš, lakše ćeš prevazići to.

NE RAZMIŠLJAJ “ŠTA AKO”
Znate li šta je zapravo strah? Strah su naše misli. Ništa drugo! Realan strah nam pomaže da izbegnemo situacije gde možemo biti povređeni, a iracionalni nas parališe i sprečava nas da živimo zdrav i ispunjen život. Sve dok sam konstanto razmišljala kako će mi se nešto desiti, ugasiće mi se auto, sviraće mi neko i slično, osećala sam se kao da se sve to već desilo.
Prestani da razmišljaš o svakoj raskrsnici gde prolaziš i šta bi tu moglo da se desi, prestani da razmišljaš o tome šta će neko misliti o tebi ako ti se desi nešto… Nije smak sveta kad se ugasi auto, a nije ni da se upale sva četiri i stane pored puta. Kad god bi mi došla misao poput ovih nabrojanih, samo bih rekla “Dobro, pa? Šta i da se desi nešto? Bolje i da preživim to jednom nego deset puta dnevno svaki put kad pomislim na to. Ako mi se ugasi auto, upaliću ga, ako budem imala problem staću pored puta i zdravo. Nije smak sveta.”
Nalazila sam načine da umirim sebe, pričala sam sa sobom na drugačiji način i stvarno je uspelo.
Probajte, verujem da će i vama ovo pomoći. Ako ne, pronađite ono što vama radi!

NE SLUŠAJ PLAŠLJIVE LJUDE/RODITELJE
Da su moji roditelji bili drugačiji, sigurna sam da bih se i dan danas plašila i da nikada ne bih sela da vozim. Imala sam sreću da su me maksimalno gurali, terali da vozim i podržavali me gde god sam krenula. Štaviše, oni su bili ti koji su me gurali i terali da počnem, ohrabrivali me da idem sama i tako dalje. Ponovo kažem – naravno da to ne bi radili da nisu smatrali da sam sposobna da vozim sama, ali ima puno onih koji celog života sputavaju svoju decu zbog sopstvenih strahova.
Ako je tvoja porodica iz te grupe, nađi nekoga ko je slobodan i siguran i vozi sa njim. Kad smo mi sami nesigurni, plašljivi i početnici, nije teško da nam neko sruši samopouzdanje i potpuno nas demorališe. Zato biraj ljude sa kojima ćeš voziti dok se malo ne oslobodiš.

NE SLUŠAJ ONE KOJI “SVE ZNAJU I NIČEGA SE NE PLAŠE” JER LAŽU I TEBE I SEBE
U periodu kad sam ja polagala vozački, bilo je još nekih ljudi iz moje generacije i mog okruženja, koji su u to vreme polagali. Iz njihove priče, jedino ja sam se plašila! Njima je sve išlo super, sve su znali, nije ih bilo strah… Treba li da kažem da sam se osećala kao poslednji luzer?
Ali znate šta? Od svih tih ljudi koji su tako pričali, JEDINO JA DANAS VOZIM. I ne želim da kažem kako sam ja super, a oni nisu, poenta ove priče je da su ljudi često u stanju da preuveličavaju svoja znanja i sposobnosti, a minimiziraju neznanje i strahove.
Zato, koliko god da ne znate nešto i koliko god se plašili, SVE SE DA NAUČITI I UVEŽBATI, A STRAH SE PREVAZILAZI!

OBNOVI SAOBRAĆAJNA PRAVILA
Kad nekoliko godina ne sedneš u auto, a pre toga voziš dva meseca, logično je da ćeš ponešto da zaboraviš. Ni to nije smak sveta! Ponavljanje saobraćajnih znaka i pravila je najmanji problem. Ima ih na netu, a možeš i da sedneš sa nekim ko vozi i pratiš da li ti je sve jasno. Tako ćeš se osetiti kompetentijim da voziš samim tim ćeš imati više samopouzdanja i reakcije će ti biti bolje.

UZMI PAR ČASOVA SA INSTRUKTOROM
Mnogima je problem da voze sa nekim iz porodice jer se većini deru, drame i samo izazivaju još veću paniku. Srećom, kod mene to nije bio slučaj, ali da jeste, sigurno bih uzela nekoliko časova sa instruktorom čisto da se malo prisetim i koliko toliko steknem sigurnost. Zato sam i pitala brata da pođe sa mnom i da nije bilo tih sat vremena vožnje sa njim, sigurno ne bih odmah sela u auto sama.

VOZI NOĆU KADA NEMA GUŽVE
Ovo sam često praktikovala na početku. Naravno da nije isto kao kad upadneš u gužvu preko dana, ali znači puno kad si početnik, ipak imaš osećaj da se nalaziš u saobraćaju, da voziš i da možeš da se snađeš.

VOZI U DRUŠTVU NEVOZAČA
Kad je pored tebe neko ko ne vozi, znaš da sve zavisi od tebe, ali ipak imaš neki osećaj sigurnosti koji umanjuje strah. Ja sam često vozila sa drugaricom koja nema položen vozački, puštale smo muziku i vozile se do besvesti. Takođe, skretanje misli mi je puno pomagalo, kad pričam sa nekim zanimljivim, nisam imala vremena da razmišljam o strahu.

VOZI SAM/SAMA
Iskreno, mislim da je ovo najbitniji deo. Mnogima nije problem da voze u prisustvu vozača, ali si pravi posao odradio tek kad sedneš potpuno sam. Ja sam tako stekla sigurnost i danas mi nije problem da idem bilo gde sama, nebitno da li mi je put poznat ili ne.

VOZI SPORIJE
Poštuj ograničenja, vozi čak i sporije od ostalih ako ti tako odgovara (naravno sve dok ne ugrožava saobraćaj) i ne obraćaj pažnju na to što te pretiču. Svako ima svoj put i neka tako ide. Kad sam počela da vozim sama, baš sam vodila računa o brzini, vozila sam sporije i tako se osećala sigurnije – i zbog sebe i zbog drugih. Naravno, uz to su i objektivno manje šanse da se bilo šta nezgodno desi.

NE IZBEGAVAJ NEPOZNATA MESTA
Svakako da nećeš drugog dana vožnje sesti i otići u drugi grad, ali je nakon nekog prvobitnog oslobađanja od straha, mnogo bitno da ne izbegavaš nepoznate maršute i potencijalno neprijatne situacije. Veruj mi, to je jedini način da se opustiš i uvežbaš sebe da ne bežiš od nepoznatog i ideš i bez obzira na strah. Gde je strah – baš tamo idi!
Čak i da se negde malo pogubiš, da ti neko svirne i opsuje te, preživećeš.
Na kraju, svakako se osećaš bolje nego kad zbog straha ostaneš kući.

GLEDAJ POZITIVNO NA NEPRIJATNE SITUACIJE ILI NAPRAVI SPRDNJU OD NJIH
Ili “Kako sam se provela na vašaru u Blacu”. Prošle godine, baš u ovo vreme, odlučila sam da sa drugaricom odem u Đavolju Varoš. Htele smo totalno old skul vikend trip, uzele smo mapu Srbije i krenule. Naravno, na mapi nema uličica kao na navigaciji, na kraju moraš da staneš i pitaš prolaznike ponešto. I to je bilo zabavno!
Čak i kad smo u povratku upale na vašar u Blacu. Ide lik kolima, ja za njim… I tako vozim polako, ljudi nas gledaju, neki dobacuju, a ja se pitam šta se dešava?!!!
Kad ono, ULICA ZATVORENA! Lik ispred ima tezgu i dovezo je robu do nje 😀 Pa ti Anđelija teraj u rikverc između tezgi gde sa jedne strane vise šerpe i lonci, a sa druge ukrasi i figurice. Naravno da sam izašla bez problema, čak se i jedan lik ponudio da nam pomogne, a mi smo od cele situacije napravile sprdnju i smejemo se tome i dan danas.
I onima koji voze decenijama se dešavaju neprijatne situacije i to nije nešto zbog čega treba odustati od vožnje, kao što mnogi urade.

Nije sramota plašiti se i nije sramota ne znati sve! Vožnja se kroz praksu uči, a strahovi se prevazilaze – u ovom slučaju takođe kroz praksu i malo pričanja sa samim sobom 🙂
Savladajte pravila, vozite polako i NE ODUSTAJTE.

Ukoliko imate ogroman strah, fobiju, hvata vas ozbiljna panika i mislite da ne možete to sami da rešite, idite od psihologa/psihijatra/psihoterapeuta, posavetujte se sa nekim ko može da vam pomogne, ali nemojte da dozvolite sebi da zbog straha ne radite nešto što želite i što vam može i te kako značiti u životu. Nije ovo “Strah me bandžija i neću nikad da skačem”, ovo je unapređenje svakodnevnog života.

Danas, tri godine kasnije, mogu samo da kažem da bi moj život mnogo drugačije izgledao da nisam prevazišla svoj strah. Bio bi daleko siromašniji za mnoga iskustva, a ja bih se i dalje osećala loše jer nemam hrabrosti da se suočim sa strahom i radim ono što zapravo želim. Kad prevaziđeš strah, dobiješ samopouzdanje koje se oslikava na sve, a kad voziš, imaš slobodu.

Pišite mi kako ste vi prevazišli strah (ili ga još uvek imate) i javite mi ako vam je tekst bar malo značio 🙂

18 thoughts on “Kako sam prevazišla strah od vožnje”

  1. Hvala ti na divnom tekstu.Kad sam citala pocetak teksta u svakoj reci sam se pronasla,kad se setim i male uzbrdice,pa razmosljanje kad krenem negde kuda ici…horor.Nadam se da cu isto kao i ti prevazici strah,pa kada ga prevazidjem javljam 😁 jos samo da se setim koja papucica sluzi za sta hahah kvacilo znam.😂

  2. E svaka čast, sjajan tekst 👏
    Pisala sam na fb,pa da se ovde nadovežem.Posle 10ak godina nevožnje,rešim da proletos kupim auto jer mi je stvarno potreban.Moji se razveli,mama i ja same ostale i prosto ne možeš svuda peške ili da moliš nekog da ti dotera nešto. Sa 19 sam položila, ali vozila isključivo uz prisustvo oca ili nekog drugog vozača, a imali smo neki karavan i stvarno nisam mogla da ga svarim.Tako da sam vozila retko i nikad sama.
    Posle mama i ja ostale same,ona nije vozač, taksisti skupi i ona stalno prebaci zašto nije položila i šta vredi meni što jesam.Rešim ja da promenim situaciju,prodam neku šumu i odlučim da kupim autić.Zadužim brata od ujaka da mi nadje neki mali auto,nikako karavan i tako i bude. Umeša se i ujko,odu zajedno po auto i kaže ujko dodji i teraj kola.Ja kažem poterajte vi kad podjete u mom pravcu,nije mi hitno.A u stvari problem je što su oni udaljeni 160km 😁.A i nisam smela da kažem ujku da mi je istekla vozačka ha ha.
    Dodje meni moj autic, obnovih ja dozvolu, vozih sa bratom i sve super. Kasnije malo sa jednom iskusnom komsinicom i nema problema. Ali sama ja nikako.Dodje situacija kad sam morala mačku da vodim veterinaru ili će umreti, a komsinica nije bila tu.Kazem ja mami da li možemo nas dve same da odemo?Kaže nego šta, aj sedaj.Setim se ja da je veliki parking kod veterinara i reko ajmo polako.Ja sva nervozna,samo prva-druga brzina,ništa dalje.Ali završilo se sve uspešno.Oslobodim se ja mic po mic i odvozim se do buske i tu ostavim auto pa dalje peške u grad.Nisam smela po gradu da se parkiram.Jedan dan zakačim betonski stub kad sam ulazila u svoje rodjeno dvorište i malo ogulim farbu. Zovem onog brata od ujaka da pitam koliko to košta da se sredi, a on meni odgovara :Ništa to ne diraj,biće toga još nego ti uplati koji čas. 😂😂
    Poslušam ga ja i stvarno steknem sigurnost uz instruktora,savladala sam neke raskrsnice koje su me plašile kao i neke tehnike vožnje, kao polazak pod ručnom na uzbrdici.A bilo je i dana kad mislim da ja ti ne mogu i krenem peske u grad jer kazem sebi sta je to 2km valja za kondiciju.Pa me komsiluk ispituje sto idem peške a auto u dvorištu, a ja kao volim da pešacim.E sad ne kažem ja da sam od aprila postala vrstan vozač ali sam sigurna u sebe i to sam sva bitna kad nekog sretnem pa ti tiiii svirnem,pa povezem komsiluk i tako to.A zaista nisam verovala da će ovako biti,stalno sam zavidela devojkama koje voze,a ja molim nekog da me povozi.
    Ponosna sam na sebe, a auto stvarno nije luksuz već potreba.

    1. Božeeee tek sad vidim koliko sam se raspisala, ali šta ću kad si mi ubola temu he he.
      Nemojte da se plašite, sigurno će biti nekih nepredviđenih situacija ali verujte u sebe. 😘😘😘
      Hvala Andjo na ovom tekstu.

      1. Hvala tebi što si ovako detaljno napisala svoju priču! 🙂 Neizmerno mi je drago što si uspela da prevaziđeš strah i nadam se da si svesna koliko treba da budeš ponosna na sebe 🙂 Nije mala stvar kad uradiš nešto čega se plašiš. Dobar vozač se postaje vremenom, a vozač već prvim korakom! <3
        Hvala ti na divnim rečima :*

  3. Predobar tekst,predobar! Iako sam neko ko od prvog dana nije imao nikakav strah od voznje,potpuno razumem sve sto si napisala jer moja mama ima vozacku vec 20 godina a ne vozi.
    Moj iskreni saveti za sve koji treba tek da krenu sa polaganjem jesu:
    1.Uopste se ne plasite ukoliko ne znate nista o voznji pre casova.Ja sam osoba koja bukvalno nije znala koja pedalica je za kvacilo a koja za gas (svaki instruktor ce vam reci da je i bolje sto nista ne znate) i sve sam pohvatala za prva dva casa.
    2.Nadjite dobrog i iskusnog instruktora koji ce znati da vas opusti a koji pritom ce biti dovoljno strog da vas nauci svemu sto treba i za ispit i kasnije za samostalnu voznju.
    3.Po meni najvaznija stavka-cim dobijete dozvolu sednite da vozite.Mislim da je ovo jako bitno jer je vecina novih vozaca (narocito devojaka) u fazonu ‘Necu da vozim tatin auto prevelik mi je/sta ako ga izgrebem negde/sta ako ovo sta ako ono’.Ja sam sela prvog dana u tatin auto (nisam zelela svoj jer sam godinu dana posle toga trebala da krenem na fakultet i sta ce mi auto ako nisam kuci) i svi su tati pricali da je prevelik i predugacak za mene.To nema nikakve veze,cak je i bolje da se u pocetku naviknete na sto veci jer posle mozete bukvalno bilo koji da vozite.
    Nadam se da cu nekome pomoci,a tvoj tekst cu pokazati mami,pozda joj bas ti pomognes da se oslobodi straha 😉 .
    p.s.I jos jedna bitna stavka-pokusajte da filtrirate galamu osobe koja sedi pored vas i pridikuje vam za voznju.Prihvatite samo savete sto se ticu krsenja pravila,ostale kao sto su ‘zasto tako vozis,ja to vozim ovako/previse dugo cekas na pesackom/zasto ne zaobidjes (a vi ste pritom na mostu) ‘ ignoristite.Svako od nas ima svoj stil voznje koji je prilagodio bas sebi.Bitno je samo ne krstiti osnovne saobracajne propise i pravila 😊.

    1. Hvala puno na lepim rečima!<3
      Saveti su ti sjajni, apdejtovaću post da usmerim ljude na tvoj komentar! 🙂
      Pokaži mami, meni je puno značilo kada čitam da je neko uspeo iako se plašio, možda će i njoj.
      Ni sama nisam znala ništa pre časova, a nisam se ni osećala loše zbog toga, to i jeste mesto gde treba da naučim. I sa svim ostalim savetima se apsolutno slažem! 🙂

  4. U pravo vreme stigao post! Ja sam odustala od polaganja svojevremeno baš zato što ću ići na fakultet, a i imala sam tu ludu ideju da polažem u Beogradu “jer ću onda naučiti da vozim”. Haha, dobar vic. Uzela sam neke časove, vozila, imala traume od vožnje i instruktora koji se drao na mene što ne umem da vozim (say what?) i odustala. Da bih se sada, sa skoro 29, našla na drugom kraju sveta na kom se bez auta ne može, a pritom se vozi levom stranom. Sve odlažem učenje saobraćajnih propisa, a moram, krajnje je vreme, jer me tek onda čeka zezancija sa 6 meseci “learner’s licence” i zabranjene samostalne vožnje 🙂 Tako da, ovo je pravi vetar u leđa, i tešim sebe da su vožnju položili i voze i daleko neinteligentniji i nesposobniji od mene, ali istovremeno imam averziju prema saobraćaju, prema odgovornosti, strah od greške, strah od nesreće… a ne znam odakle mi sve to, roditelji su hteli da polažem još sa 18, mene mrzelo. (Pošto smo naravno sa 18 najpametniji na svetu! :D)
    Hvala na podršci! Veliki pozdrav! ^_^

    Wandering Polka Dot

    1. Imstruktor je budala ako tako moram da kažem, da si znala da voziš, ne bi ni došla kod njega… Ima raznih ljudi!
      Biće mi mnogo drago ako te tekst bar malo motiviše! 🙂 Stvarno je fora samo sa se suočiš sa strahom, sve ostalo dođe samo i kroz praksu. Odgovornosti svakako ima, ali vredi jer znaš koliko slobode dobiješ uz tu odgovornost 🙂 Držim ti fige i javi kad počneš!

  5. Ja nikad nisam imala strah od vožnje. U početku me je mnogo nerviralo kad se vozim sa nekim iskusnijim vozačem pa krene da mi pametuje… ma i danas je tako 🙂
    Znaš da sam smislila haštag #bahatovozimneznamdaparkiram? Mislim da govori dovoljno o mom polučasovnom parkiranju :)))

    1. Ti i ličiš na nekog ko bi proždrao ljude koji ti pametuju haha 😀
      Ja na tvoje parkiranje nemam zamerki! :p A i mi žene generalno imamo malo falinku tu i po mozgu 😂

  6. Položila pre deset godina. Polaganje vozačkog takođe jedan od traumatičnijih događaja u mom životu. Nakon toga vozila samo jednom na malo dužoj relaciji. Potom, niti sam imala potrebe, niti želela. Prošle godine mi dete pođe u školu. I morala sam da obnovim gradivo. Vrlo, vrlo nerado. Sa mužem pored sebe, koji je vrhunski i jako odgovoran vozač, ali koji nije mogao da razume zašto se tako teško snalazim u ovom činu, samo sam overila tvrdnju da ne volim da vozim. Ali, nažalost, moram. Ne bi mi bilo baš jednostavno da se kilometrima vucaram pešaka ili prevozom sa svoje dvoje dece. I evo već godinu dana vozim samo tu relaciju do škole i nazad. Ne usuđujem se da krenem dalje. Hvala za ovaj tekst. Daje divne smernice da se prevaziđe ovaj strah. I držite mi fige, pa da do godine mogu ponosno da napišem: ”E gde sam ja sve vozila!” 😀

    1. Iskreno verujem da ćeš prevazići to i krenuti na duže relacije jer je to neuporedivo lakše nego kad ne voziš uopšte, pa treba da kreneš 🙂 To je ipak samo strah od nepoznate situacije, a ne vožnje kao vožnje. Hvala ti puno na lepim rečima, mnogo mi je drago da je tekst pomogao! <3 I da, očekujem da napišeš baš to za koji mesec! 🙂

  7. Odlican tekst.
    Ja sam polozila dosta godina posle svoje 18. godine, prevashodno zbog posla, ali i svakodnevan zivot je tesko zamisliv bez sposobnosti da upravljas volanom.
    Kada sam prvi put autom otisla do svojih roditelja i zatim krenula kuci, oni su sa ulice pobegli unutra da ne gledaju kako krecem. 🙂 Naravno, to nece priznati.
    Dok sam vezbala sa instruktorom, nikako nisam uspevala da naucim, da zapamtim, da sve te radnje krenu automatski jedna za drugom (kreni, stani, vrati u prvu, propusti pesaka, opet vrati u prvu, pa u drugu, pa uspori zbog bicikliste.. ) Zasto? Jer sam sve vreme ponavljala kako meni voznja nece ici, kako ja nemam najbolju orijentaciju, pa se necu ni dobro snalaziti.
    Kada sam polozila i pocela, vec sutradan po dobijanju probne dozvole, da svakodnevno vozim, celokupno znanje mi se pokrenulo. Jer sam sama i nema instruktora da pomogne i kaze gde sad.
    I dalje imam probnu i vozim svakodnevno! 🙂

  8. Bravo, Anđelija! I na prevaziđenom strahu i na sjajnom tekstu. Moj najveći problem je što sam vožnju polagala u malom gradu, a sada treba da vozim u Beogradu. Život bi mi bio mnogo lakši da mogu da se opustim i vozim, posebno što imam klince koje treba razvoziti po rođendanima, aktivnostima… Ne mogu samo sedeti i čekati muža. A i želim svojoj ćerki da dam dobar primer samostalnosti i hrabrosti. Već neko vreme planiram da uplatim dodatne časove jer su mi ipak neophodni. Nadam se da će mi iskustvo biti pozitivno kao i tvoje, jer trenutno mi to deluje tako daleko.

    1. Hvala puno! 🙂 Hm, Beograd jeste većini problem, ali iskreno, mislim da je problem samo kad ne znaš put i ne znaš gde ideš, inače je možda još i lakše nego u manjem gradu… Tamo bar ima svako svoju traku, nema parkiranih po sred ulice i slično. Baš je jedna prijateljica koja živi u Americi pričala da kod nas ne sme da vozi uopšte, kod njih je milion puta lakše baš zbog širokih ulica i bulevara.
      Meni je delovalo daleko do trenutka dok nisam sela. Ali bukvalno! Časovi će ti sigurno pomoći, bar ćeš malo da se oslobodiš, posle samo da se usudiš jednom da sedneš sama i onda si završila posao! 🙂 Doslovno je sve samo u tome da kreneš. I ne razmišljaš puno jer je velika verovatnoća da ta razmišljanja neće biti pozitivna uz strah i tremu. Samo jedno vuče drugo… Plašiš se, pa razmišljaš bezveze, onda se zbog misli plašiš, pa od tog još veće straha dobiješ još gore misli… I sve u krug.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *