Kada pogledam tekstove koji su se nizali nakon “povratničkog” Kako da imate savršen život poput mog,  shvatam koliko sam sličnih tekstova napisala i otkrila neke stvari o sebi koje mnogi ljudi iz mog okruženja nisu ni znali. Naravno, to je potpuno logično jer niko ne priča sa svima o svemu niti svakoga interesuje sve o meni, ali znam da su se neki iznenadili čitajući određene stvari. Današnji tekst će biti možda najveće iznenađenje za sve one koji me površno poznaju, a neki će možda shvatiti koliko me zapravo i ne poznaju. Dugo sam razmišljala da li treba da pišem o toliko ličnoj temi, ali sam ipak odlučila da to uradim iz dva razloga. Prvi je zato što želim da pričam i o stvarima koje nisu tako savršene, a deo su naših života i ličnog razvoja, a drugi to što iskreno mislim da takve priče zaista pomažu drugim ljudima, makar činjenicom da nisu sami.

Mentalno zdravlje smatram podjednako bitnim kao i fizičko zdravlje, a čini mi se da se o njemu mnogo manje priča iako je bezbroj bolesti psihosomatske prirode.

Kao što po naslovu vidite, današnja tema je anksiozni poremećaj.
Dosta sam o njemu učila, što na fakultetu, što sopstvenim istraživanjem, a i sama sam prošla kroz to. Za početak ću navesti neke definicije o anksioznosti za one kojima nije mnogo poznat termin, dok ću ostatak teksta posvetiti svom ličnom iskustvu jer mislim da je to u ovom slučaju najbolji način za poruku koju želim da prenesem.

ŠTA JE ANKSIOZNOST?

“Anksioznost je lebdeći, neodređeni strah, teskoba. Osećanje bojazni, strepnje, uznemirenosti i napetosti, koje se od straha razlikuje po svojoj složenosti, ali i rasplinutosti, neodređenosti, pošto nije vezana za neki određeni objekat. Prema S. Frojdu i psihoanalitičarima, anksioznost ili strepnja je stanje koje nazivamo „strahom očekivanja“ ili „plašljivim očekivanjem“. Frojd smatra da strepnja ne može proizvesti traumatičnu neurozu, pošto „ima nešto u strepnji što nas štitit od užasa pa i od neuroze užasa“. Anksioznost se često uklanja ili makar ublažava mehanizmima odbrane. (definicija iz Rečnika psihologije, Žarko Trebješanin)”

Anksioznost nije sama po sebi uvek loša, tako da postoji razlika između normalne i patološke.

To je prirodna emocija koja nam služi da se pripremimo za stresnu situaciju koja nam nailazi. Anksioznost koja traje dugo i koja je visokog intenziteta, i koja nam onemogućava da se suočavamo sa svakodnevnim životnim je patološka anksioznost.

Takođe, bitno je pomenuti da anksioznost i depresija nisu isto i da anksiozna osoba ne mora biti i depresivna iako mnogi ove dve stvari stavljaju u isti koš.

Činjenica je da svi mi ponekad osećamo anksioznost, ali je velika razlika u tome koliko je i kada osećamo. Kako kažu psiholozi, određeni profil ličnosti je skloniji anksioznom poremećaju i to su uglavnom oni sa sledećim osobinama:

– senzitivnost (osetljivost na jake stimuluse, mirise, zvuke, na druge ljude i njihova osećanja, visoko razvijena intuicija)
– natprosečna inteligencija
– kreativnost i snažna imaginacija
– intenzivne emocije i visok stepen emocionalne reaktinvosti

Kompletan tekst možete pročitati ovde.

Sve ove pozitivne osobine su sjajne, osim što eto nekad dođu u paketu za anksioznim poremećajem 😀

ANKSIOZNOST I JA

Oduvek sam bila izuzetno osetljiva, jako reaktivna na tuđe emocije i štošta sam doživljavala burnije od ostalih, bilo da su u pitanju pozitivna ili negativna osećanja iako se to na meni često nije videlo. Nisam baš genije u ispoljavanju osećanja 🙂 , ali radim na tome. S druge strane, uz sve to sam od malena jako društvena, otvorena, puna energije i vedrog duha, tako da su me ljudi oduvek često pitali kako sam uvek tako srećna. Pa… Nisam. Kao što niko i nije 🙂

Moja anksioznost bi se negde svrstala u blaže, nikada nisam imala napade panike i slično, ne pijem nikakve tablete (oni koji znaju bolje su rekli da mi nisu potrebne), ali su simptomi anksioznosti u određenoj meri svakako tu. Takođe, nisam ni anksiozna konstantno već mi se javlja periodično, a počelo je pre nekih godinu i po dana. Nekada je to normalna aknsioznost koju manje – više svi osećamo u određenim situacijama, a nekada je to anksioznost jačeg intenziteta i traje danima, u najgorem slučaju i mesecima.

“Anksioznost nije opasna već je signal koji kaže da postoji previše konfilakata i potiskivanja iznutra, previše borbe sa samom sobom. Anksiozne osobe se bore iznutra sa nečim, beže od nekih negativnih emocija koju ne žele da prihvate i žele da ih potisnu.”
Sjajan video o tome —-> Šta anksioznost želi da nam kaže?

Kako sam po prirodi vedra, otvorena i pozitivna, ljudima često bude čudno kada pomenem neke loše stvari iz svog života, kao da veruju da se to i ne dešava i da se uvek osećam super. Ne volim puno da pišem/pričam o lošim stvarima, ali su ponekad baš one naša najjača iskustva koja nas oblikuju i izvuku najbolje iz nas iako su sama po sebi negativna. Upravo zato ovih dana završavam tekst na tu temu. Moja priča je priča o anksioznosti. O onom prirodnom osećaju strepnje kada se nađemo u nepoznatoj situaciji. Ali ne tako prirodnom ako potraje. Priča o ‘Šta ako’ mislima, o konstantnom osećaju strepnje ‘bez razloga’, buđenju sa groznim osećajem u želucu, nesanici… I još ponečemu. Poenta teksta neće biti kuknjava i ‘jadna ja’ već dokaz da nikome uvek ne cveta cveće, da su teški periodi tu sa razlogom i da je na nama šta ćemo uraditi sa njima. Anksioznost nije bolest već osećanje, a anksiozni poremećaj se prevazilazi i veliki broj osoba prođe kroz to u nekom periodu života iako ponekad deluje kao da nikad neće proći. Uvek je pravo vreme da se zapitate koliko vodite računa o svom mentalnom zdravlju i kako možete da ga poboljšate. Nije sramota osećati se loše i biti u bedaku, sramota je ne raditi na sebi. ? . . . #trieste #italy #travel #traveler #traveling #wanderlust

A post shared by Anđelija Stojanović (@andjelija.adja) on

KADA SAM NAJANKSIOZNIJA I KAKO TO ZAPRAVO IZGLEDA?

Pa, logično, kada najviše potiskujem i kada sam pod najvećim stresom. Kada svesno urnišem samu sebe nezdravim načinom života u svakom smislu. Kada ne radim ono što znam da bi trebalo da radim, kada lažem samu sebe i ne želim da se suočim sa onim sa čim treba da se suočim koliko god strašno bilo. Ništa nije teže od suočavanja sa samim sobom i svojim mentalnim s(t/r)anjima iako deluje prilično jednostavno. Često nije jednostavno ni da shvatiš od čega bežiš i sa čim treba da se suočiš, a kamoli da to zapravo i uradiš. Pisanje dnevnika mi neviđeno pomaže u tome i nešto je što aposlutno svima preporučujem.

Kako izgleda jedan “anksiozni dan”?
Kad se probudim, srce mi lupa kao ludo nakon strašnih košmara kakve ne bih poželela ni najgorem neprijatelju. Smrt bližnjh, bežanje od sopstvene smrti, bolesti, katastrofe… Rekli su mi da nekad pričam u snu, trzam se… Kad se napokon probudim, skidam sa sebe majicu koja je sva natopljena znojem iako je u sobi sasvim normalna temperatura. Osećam takvo stezanje u želucu da želim da nastavim da spavam i ne ustanem iz kreveta čitavog dana. Nemam volju ni želju ni za čim, samo želim da taj osećaj prođe. Prvih sat-dva nakon buđenja obično nemam ni apetit, a kada to prođe pojedem veliku količinu nečeg nezdravog i super kaloričnog kako bih se “utešila”, to je ponekad jedino što mi izazove pozitivnu emociju. Izazove je, ali traje svega par minuta dok ne shvatim da sam ponovo uradila nešto što dugoročno nikako nije dobro za mene i da sam već dodala previše kilograma za kratko vreme. Kada nakon svega toga krenem da uzmem knjigu da učim, osetim stezanje u želucu jer krenu “Šta ako” misli. Šta ako padnem ispit, šta ako ne uspem da naučim, šta ako ne završim ovo nikad, gde ću, šta ću, kako ću… Onda se sklonim od te iste knjige jer mi treba vremena da se dovedem u normalu koja ne podrazumeva telesne simptome iako je taj neki osećaj strepnje konstantno tu. Kada odlučim da se vratim knjizi, često mi koncentracija opadne za 15 minuta i nisam u stanju dve strane da naučim kako treba. Svaki problem, pa čak i neki najnebitniji doživim kao smak sveta, osećam kao da nikad ništa neće proći i da ću se nadalje svakodnevno samo “boriti” da taj osećaj prođe. Racionalno, svesna sam da se “bez razloga” osećam loše, ali ta činjenica ne odnosi moju uznemirenost, štaviše, često je ta borba sa samom sobom samo pojačava.
Mozak mi radi 300 na sat, u ovom slučaju protiv mene jer ne prestajem da razmišljam o glupostima i svi simptomi perfekcionizma izađu na videlo.
U takvim trenucima, imam osećaj da mi apsolutno ništa ne bi pomoglo da se osetim bolje.

Najgore od svega je kada se pored ovakvih emocija nađem blizu osoba koje su u “crnilu” i trude se svakim atomom sebe da zatruju okolinu negativnom energijom i pljuvanjem po svima i svemu.
Čini mi se da tada kao sunđer upijem svaku njihovu reč i osećam se milion puta gore.

Dobra stvar u celoj priči je što osim prvih sat-dva nakon buđenja, obično imam želju da svašta radim, da budem sa ljudima i da se svesno upuštam u situacije za koje znam da su dobre po mene iako mi u trenutku izazovu uznemirenost.  

Na kraju dana, legnem u krevet sa željom da se sklupčam i zaspim, a završim tako što se nekoliko sati prevrćem po krevetu moleći Boga da već jednom utonem u san. S jedne strane sam preumorna, a sa druge imam osećaj da imam snage da volu rep da iščupam iste sekunde.

Hvala Bogu, nije ovako svakog dana i ja sam to malo generalizovala da biste shvatili kako otprilike izgleda, ali zaista nema pravila – zavisi od dana do dana.

Rezime ove priče bi bili sledeći simptomi:

– uznemirenost
– napetost
– loša koncentracija
– preznojavanje
– nervoza
– ubrzan rad srca
– “Šta ako” misli koje dodatno uznemiruju jer je u glavi strašan ishod i ovo važi za razne segmente života
– nesanica
– noćne more

ŠTA JE POENTA OVE PRIČE?

Naravno da je sve ovo što sam napisala daleko od pozitivnog, ALI. Jedno veeeeliko ALI. Biti pozitivan ne znači da se u svakom trenutku svog života osećamo super srećno već i da dopustimo sebi da se osećamo loše, da prihvatamo svoje emocije, da iz onog najgoreg izvučemo ono najbolje i damo sve od sebe da se dignemo. Da teramo sebe, da se motivišemo, učimo, da tražimo pomoć kada je potrebna. Čak i kada sam se najgore osećala, duboko u sebi sam verovala da će sve biti bolje, da postoji neki razlog zašto se dešava, da nije sve tako crno i da će proći. Moj optimizam i vedar duh su mi i te kako pomogli u životu, pa i u ovom slučaju. Neke dobre navike, još više.

Da ovaj tekst ne bi bio predugačak (premda već jeste), u nekom narednom ću pisati o svemu onom što mi pomaže da smanjim/otklonim anskioznost, živim punim plućima i osećam se dobro. Svakako, poenta današnjeg teksta nije da kukam i žalim se kako je “sve mnogo teško i jadna ja”, već da pokažem da nikome ne cvetaju ruže svake sekunde, da svi mi imamo unutrašnje borbe sa kojima sa ponekad borimo, ali i da je sve to deo života koji treba prihvatiti kao i onaj lepši i pozitivniji.

Anksioznost se i te kako se može prevazići, ali treba zaista raditi na tome. Iskrena da budem, ponekad je smatram najboljom prijateljicom jer da nije bilo nje koja me je “naterala” da mrdnem sa mrtve tačke, sigurna sam da bih daleko manje radila na sebi u globalu.

Ukoliko se suočavate sa nečim sličnim, znajte da niste sami i ne ustručavajte se da pričate o tome i tražite pomoć, ako ne sa stručnim licem, makar sa osobama u koje imate poverenja.
Mada, u ovakvim situacijama je psiholog/psihoterapeut/psihijatar zaista najbolja varijanta i nadam se da će doći dan kada će se u Srbiji odlazak kod takvih stručnjaka smatrati normalnim kao i odlazak kod zubara. Izuzetno cenim svakoga ko se ikad ikome obratio za pomoć jer mi to govori da zaista vodi računa o sebi, da ne želi da živi površan život već rešava svoje probleme i radi na svojoj sreći.

Poenta ovog teksta nije ni da vama postavljam dijagnoze, a kamoli da vas “lečim”, napisan je na osnovu mog ličnog iskustva koje ne mora biti kao vaše i najbolja moguća opcija je da potražite stručnu pomoć ukoliko se suočavate sa nečim za šta mislite da ne možete sami. I ne morate sami.

OVDE možete zakazati besplatno online savetovanje ukoliko ste studenti.

Pišite mi u komentarima svoja iskustva, pored toga što će vama možda biti lakše, ponekad zaista naše priče pomognu drugima da se pokrenu. Znam to jer i meni nečije jesu. Kao npr. ovaj tekst sa bloga Razlivena Tinta.

Pored anksioznosti, znam da se mnogi bore sa depresijom i evo par linkova koji vam mogu biti od koristi.
Kako se nosim sa depresijom
Postblagdanska depresija – kako si pomoći
Postpraznična depresija – šta je to i kako sa njom?
Šta je to depresija

Da li se vi borite sa nečim sličnim i na koji način? Da li vam je komforno da pričate o tome ili “krijete” od drugih?

11 thoughts on “Anksioznost i ja – kako smo postale verne prijateljice?”

  1. Bravo za ovaj tekst! Ja sam neko ko boluje od anksioznosti i u pocetku je to bilo strasno, nisam znala sta mi se desava. Isla sam kod neuropsihijatra i pila sam neko vreme lekove. Ja svima pricam o tome ne stidim se ali ljudi nazalost i dalje te gledaju cudno i popreko,mnogi i ne veruju misle foliras se,osudjuju. Tako da apsolutno podrzavam sve tekstove na ovu temu i treba pricati o tome vise. Ja sam dozivela stres kada mi je umro otac dok sam bila u trecem mesecu trudnoce, i tek sam posle porodjaja bila svesnija svega i onda je sve pocelo… Napadi panike, strahovi, lupanje srca nenormalno, strah od zatvorenog prostora, od autobusa,strah od ljudi, strah da mi se ne desi sto i mom ocu… Iz kuce nisam izlazila neko vreme i za mene je taj period bio strasan. Pritom sam zbog svega obolela i od stitne zlezde. Danas mogu da kazem da sam bolje, uspevam da se izborim sa napadima panike, da ih kontrolisem, prosto kazem sama sebi da ce sve biti ok pocnem da disem polagano i opustim se. I uvek mislim na svoju deci i da sam im potrebna. Da mi nije bilo moje majke ne znam kako bih sve pregurala. Definitivno je bitna i podrska porodice i bliskih ljudi, razumevanje. Jer ko to nije doziveo ne moze ni da zamisli kroz sta sve prolazimo.
    Puno pozdrava za tebe i da bude jos ovako sjajnih tekstova na ovu temu da ljudi vide da nije strasno i sramno pricati o tome. ?

    1. Hvala puno Adela <3
      Neću reći da znam kako ti je jer je moja anksioznost daleko blaža i ne ometa mi normalan život u tom smislu, ali te razumem. Poznajem neke koji su prošli kroz slično kao ti i skidam vam kapu! Drago mi je da si bolje, nadam se da će da će anksioznost za tebe uskoro postati samo jedno iskustvo kroz koje si PROŠLA 🙂
      Slažem se da treba više pričati o tome, naš narod sklon tome da kuka zbog stvari koje može sam da promeni vrlo lako, a stvarni problemi se kriju.
      Pozdrav <3

  2. Deluje mi da je anksioznost pošast, baš znam puno ljudi, koji od toga pate u većoj ili manjoj meri.
    Ja sam još kao dete bila jako, jako osetljiva, tada se govorilo nervozna je ponekad. 😀
    Kasnije je preraslo u anksioznost povezanu sa hipohondrijom, što straha od bolesti i smrti za druge, što za mene.
    Nekako sam se izborila sa tim, u smislu da, srećom, nemam prave napade, mada mi se i dan danas dešava to lupanje srca, nervoza, skoro euforija, ali više kada sam u PMS- u.
    Oduvek imam živopisne snove, trzanje i naglo buđenje usred noći, tako da mogu da posvedočim sa ove osobine, ali džaba sa čim idu u paketu. 😀
    Prosto svaki dan je neka borba i prevazilaženje svojih strahova i teskobe.

    1. Slažem se, i ja znam puno ljudi sa sličnim problemom, a mnogi nisu ni svesni šta im se dešava, što je najgore od svega.
      Mislim da većina donekle ima strah od smrti i bolesti, neko manje neko više 🙂
      Obrni okreni, najbitnije je naučiti da živiš sam sa sobom 🙂

  3. Nedavno sam ti u komentaru napisala da se borim sa istim problemom. Kod mene je pocelo kad sam se na određen period odvojila od važne osobe, napadi panike, brzo lupanje srca. Obišla sve ljekare, niko ništa pa ni psiholog. Uzela sam stvar u svoje ruke, koliko god google nekada nije najbolja ideja, meni je u ovom slučaju pomogao. Uspijela sam iskontrolisati strahove, bilo ih je raznih, od straha da će mi se nešto desiti, da će se desiti mojima nešto, strah od ljudi, gužve, do tolike mjere su išli strahovi da nisam smjela 2 godine napustiti svoj grad iz straha da će mi se nešto loše desiti. Lupanja srca i napada panike nema, većine strahova sam se riješila, ali osjećaj nelagode i strepnje je često prisutan, posebno ujutro, zatim neke čudne nervoze u želudcu, ni sama ne znam da opišem to. U svakom slučaju, otvoren razgovor o ovome mi je jako pomogao, ljudi me nisu čudno gledali, barem ne oni kojima sam pričala sve.

    1. Da, mnogi pominju te strahove od gužve, putovanja i sl. Mene to nije zadesilo, hvala Bogu, zadržavam se na tom groznom osećaju koji mi ne utiče toliko na kvalitet života, niti me ograničava, ali je i dalje neprijatan. Otvoren razgovor najčešće zaista pomogne, meni se čini da sam se nekako pola muke oslobodila kada sam počela da pričam o tome kako se osećam. Držim fige da sve bude bolje! 🙂

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *