Moja bratanica pre 6 godina 🙂

Mislim da već i vrapci na grani znaju koliko vremena provodim sa decom, a i koliko zapravo uživam u vremenu provedenom sa njima. Znate one dečije rođendane u igraonicama gde su odrasli i deca odvojeni? E, ja sam redovno u tom delu gde su deca (što ćete u nastavku teksta i videti). Jurim se sa njima, skačem, smejem… Provlačim se svuda gde ne postoji ograničenje do 50 kilograma 😀 i neizmerno uživam u svakoj sekundi tog osećaja bezbrižnosti iako je često realna situacija da zapravo pazim na njih. Ustvari, paze oni na mene 🙂 Paze da ne odrastem, paze da ne počnem da razmišljam kao odrasli, paze da ne postanem crnjak od osobe koji samo kuka nad svojim životom i zaboravlja na male stvari. Mnogo posmatram decu, ali ne samo ono šta rade, već i to o čemu razmišljaju, kako razmišljaju, kako se osećaju… Postavljam im pitanja i čekam odgovore koji me često patosiraju (u pozitivnom smislu) jer takve odgovore uglavnom ne čujem ni od najmudrijih ljudi. U ovom tekstu ću napisati neke ozbiljne lekcije koje sam naučila šetajući sa decom, igrajući se u parku ili igračkama, čitajući priču pred spavanje…  Često najbitnije lekcije dobijemo van učionice, bitno je samo da ih uočimo.

KAD GOD NEŠTO NE ZNAŠ, PITAJ!
Znam da mnogi smatraju da su deca naporna i dosadna kad postavljaju pitanja, ali ako se samo malo zapitaš, shvatiš da su njihova pitanja često genijalna. Čemu služi mesec? Šta je to pojam? A je l’ možemo mi nekako da naručimo Bogu mušku ili žensku bebu? Zašto ti nikada nisi bila u svemiru, zašto ne postoji neki autobus za tamo? Ovo su samo neka od pitanja koja su mi sada pala na pamet, a ima ih mnogo. Čak i kad nemaju nikakvog smisla, i kad su „glupa“ i banalna, naučiš super bitnu stvar, a to je KAD NEŠTO NE ZNAŠ, PITAJ! Odrasli često ne postavljaju pitanja jer se plaše da su glupa ili ne žele da ispadne da oni nešto ne znaju. Kod dece dominira radoznalost pri čemu nemaju odbrambene mehanizme (neću da pitam da ne ispadnem glup) i verujem da upravo zato najviše stvari i nauče. Da ih je bilo sramota što će padati, nikad ne bi naučili da hodaju. Da ih je bilo sramota što ne znaju, nikad ne bi saznali gomilu stvari. Drugi ljudi uglavnom ne znaju šta tebe zanima, pa da ti serviraju na tacni i zato je jedini razlog da PITAŠ. Nije sramota ne znati. Sramota je da ego staviš ispred radoznalosti jer je to proveren način da ništa ne naučiš.

NIJE VAŽNO ŠTA IMAŠ, VEĆ KAKO SE IGRAŠ
Milion puta sam od roditelja čula da se žale jer kupuju deci dobre i skupe igračke, a oni se zaigraju i običnom šerpom koju vuku po podu i slušaju kako lupka. Da li vam to nešto govori? Deca naprave sebi zabavu i od najbanalnije stvari, od nečega što nađu u svom vidokrugu umesto da sve vreme razmišljaju kako bi se lepo igrali da imaju najmoderniju super igračku koja im je trenutno nedostižna. Naravno da postoje stvari koje žele i to je odlično, ali se ujedno i sjajno zabavljaju sa onim što već imaju. I kad nemaju zabavu, naprave je! Od stinice koju mi odrasli često i ne vidimo. Nijedan lajf kouč, psiholog ni pisac me nije naučio ovoj lekciji bolje od dece 🙂

MOŽEŠ DA BUDEŠ SREĆAN KAD GOD HOĆEŠ
Pre nekoliko dana sam pričala šestogodišnjem sestriću kako je mnogo lepo čitati knjige (zna da čita odavno, sam je naučio), kako u njima puno stvari možemo da naučimo, kako ćemo biti srećniji ako čitamo… I dobila sam namudriji mogući odgovor.
„Ađo, ti znaš da mnogo volim da čitam i pišem, zato sam i naučio, ali ja mogu da budem srećan kad god hoćeš!“
„Kako to misliš?“
„Pa, samo me nasmeješ i ja sam srećan!“
Treba li ovde bilo šta da dodam? 🙂

NE ODUSTAJ DOK NE NAUČIŠ
Nedavno mi je majka pričala kako sam sa godinu dana naučila da tupkam loptu do besvesti. Ne zato što sam bila ekstra inteligentna (okej, imala sam i dobru motoriku, ali nije u tome poenta) već zato što sam bila UPORNA. Kaže da sam bila u stanju da je tupkam po nekoliko sati. Počnem, pa mi ode sa strane. Počnem, pa tupnem dvaput… Počnem, pa opet ode strane. Tako milion puta. Promašim, pogodim. Pa opet tako. Ali nijedne sekunde nisam pomislila da bacim tu loptu i odustanem jer je išlo teško već sam je tupkala koliko je trebalo, sve dok nisam to i savladala. Nisam se odnosila prema tome kao prema fizici u srednjoj školi. Glupa je i teška, a i šta će mi… Neću ni da je učim. Sad ponovo učim da budem dete. Da učim i kad je teško sve dok ne dođem do cilja, pa makar mi trebale godine, a ne sati tupkanja 🙂 Zato što je to nešto što bih uradila pre dvadeset i kusur.

POTRAŽI POMOĆ KADA TI JE POTREBNA
Ova stavka se delimično poklapa sa onom “Kad ne znaš, pitaj!” Deca znaju da je pomoć prijatelja upravo to – pomoć prijatelja, a ne znak da smo nesposobni, neuspešni ili da manje vredimo. Njima se traženje pomoći podrazumeva i upravo zato sve lakše i postižu. Koliko god neko bio snažan, uspešan i ne znam kakav, svakome je u nekom trenutku potrebna pomoć, makar u smislu razgovora sa bliskom osobom.

PLAŠIŠ SE? BAŠ TAMO IDI!
Kad deca uče da voze biciklu, plaše se. Kad se prvi put spuštaju niz tobogan, nije im svejedno. Kad uče da plivaju, postoji strah da će potonuti i nagutati se vode. Ima izuzetaka koji se ne plaše, ali je takvih malo. Ostali se plaše, ali idu! Cilj i želju za učenjem stave na prvo mesto, znaju da je strah normalna stvar kad nešto radiš prvi put. Znaju da će strah nestati savladavanjem nečega, a ne bežanjem od toga. I zato je sve lakše kad si dete, a ne zato što su deca „glupa i ne znaju šta sve može da im se desi“. Glupi su odrasli jer strah stavljaju na prvo mesto. Izvinjavam se 😀

RECI ŠTA MISLIŠ I ŽELIŠ U TOM TRENUTKU
Nađite mi dete koje će vam reći da mu se nešto radi, samo zato što „tako treba“. Oni nemaju nikakav problem sa tim da kažu da im se nešto ne radi, da im se ne ide sa tim i tim u šetnju i da ne žele da rade nešto drugo. Znam da će mnogi sad pomisliti „Ali nekad moraš da radiš nešto što ti se ne radi“ i ja se slažem sa tim. Nekad moraš, možda i često moraš. Ali ima i kad ne moraš, a mi smo skloni tome da i ono što ne moramo svrastavamo u moranje. Da se neko ne bi uvredio, da bismo ispali dobri, da bi ovo, da bi ono… Neće se pravi prijatelj nikad uvrediti što nećeš sa njim u šetnju, nego će reći „Važi, vidimo se onda drugi dan kad budeš bio raspoložen“.

MOŽEŠ ŠTA GOD POŽELIŠ
Kada malo dete pitate šta želi da budu kad poraste, mnogi odgovore prilično ambiciozno. I tad to svima zvuči zabavno. A čim malo odrastu, puni im se glava onim „Kako da nećeš baš ti“, „Jeste, samo tebe čekaju“, „Ne maštaj previše, razočaraćeš se“ i slično. Dete detetu nikad ovo neće reći. Nikad. Jer oni znaju da mogu. Možda moraš da tupkaš loptu satima, ali možeš. Iskreno verujem da odrasli deci ruše snove zbog sopstvenih uverenja. Kad nekoga uveravaš da nešto ne može, samo pričaš o tome da ti ne veruješ da nešto možeš. Nema to veze sa drugim ljudima… Deca veruju. I rade. Dok ne porastu.

BUDI SVOJ ČAK I KAD NISI U TRENDU
Deca ne razmišljaju da li su dovoljno lepa u određenom trenutku, da li su dovoljno dobri za ovo ili ono, da li imaju markirane i slikabilne stvari za instagram… Nemaju oni pojma šta je “u trendu”, niti ih to zanima već su u svakom momentu ono što jesu. Znaju tačno šta vole, a šta ne, koga vole, koga ne, kako se osećaju povodom čega i šta žele da rade. Za razliku od nas koji ponekad od silnih filtera i društvenih “pravila” zaboravimo ko smo.

U REDU JE DA SE OSEĆAŠ LOŠE I PLAČEŠ KAD TI SE PLAČE
Naravno da odrasla osoba neće ridati na sred ulice, ali nema ničeg lošeg u tome da odeš i isplačeš se nekome kome veruješ. Nijedno dete ( koje nisu naučili suprotno ) neće da se stidi toga što je tužno, što plače, što se oseća loše… Nijedno. Deca uglavnom primete kad su odrasli tužni i neraspoloženi, čak i kad ne želiš da se primeti. Mnogo puta sam i sama bratanici i sestriću rekla da sam trenutno nervozna, iznervirana, tužna… I nikada od njih nisam dobila odgovor poput „Jao nisi normalna, pa to je ništa“, „Ma šta se nerviraš“ i slično, već onaj najbolji mogući poput „To će da prođe, možemo sad da se igramo pa će ti biti bolje“ i slično. Da bih nakon toga kod Jelene koja je psiholog pročitala tekstove o tome kako biti tu za nekoga kada je tužan. Evo linkova ovde i ovde. A deca to znaju bez nauke 🙂

KOGA VOLIŠ, POKAŽI MU!
Kad odrasli vole, ponekad se to ne vidi. Ne pokazuje se toliko, bar ne očigledno. Malo ko vrisne kad te vidi, malo ko ti toliko otvoreno pokaže koliko ti se raduje. Deca definitivno nemaju problem sa tim i svakome koga vole će biti potpuno jasno koliko ga vole. Malo šta mi je slađe od onog kad deca skoče kod mene kad me vide ili me teraju da nešto radimo zajedno. Ili kad mi pokažu da su tužni što idem kući.

KOGA NE VOLIŠ, NE DRUŽI SE SA NJIM
Gomila odraslih ima nekoga koga baš i ne gotivi mnogo, ali se i dalje druži sa njim. Ne mislim na kolege i poslovne saradnike sa kojima si prinuđen da budeš, mislim baš na one sa kojima sam biraš da li se družiš ili ne. Onda se ogovaraju iza leđa, pljuju… Kad ste čuli dete da ogovara nekog? Ako nekoga ne voli, ne druži se sa njim i kraj. „Ne volim Mateju zato što je bezobrazan i ne želim da se igram sa njim“. I zdravo.

3. rođendan moje bratanice, mart 2013. 🙂

PRIJATELJ JE VREDNIJI OD IGRAČKE
Da li i vi primećujete koliko deca vole i traže drugu decu? Da li će dete pre odabrati igranje sa prijateljem ili novu super fensi igračku? A onda pogledajte odrasle ljude. Mnogi imaju sve što žele, najskuplje stvari i najbolje poslove, a na kraju dana nemaju sa kim da sednu i ispričaju kako su proveli dan. Nemaju kome da se požale kad im je teško. A sve to nemaju jer na prvo mesto stavljaju “igračke” umesto prijatelja!

BUDI U TRENUTKU
Znate ono kad dozivate dete milion puta dok nešto radi, a ono se ne odaziva? Mislila sam da je to bezborazluk, sve dok nisam pročitala neko istraživanje koje je dokazalo da deca zaista ne registruju da ih zovete dok nešto rade. Oni se toliko udube u sve što rade, da ih ništa sa strane ne zanima. Kad se igraju u igri su, kad gledaju crtani, tamo su… Nema onog šta će biti sutra, šta je bilo juče, šta sam trebao da uradim… Aleksandra Birta je napisala fenomenalan tekst na tu temu.

NIJE VAŽNO KAKO IZGLEDA SVE DOK SE ZABAVLJAŠ
Nađite mi dete koje neće da se juri po parku, vrišti od smeha ili se našminka kao ludak ako će mu to doneti zabavu. Nađite mi dete koje će na prvo mesto da stavi tuđe mišljenje umesto sopstvenog užitka!

NOSI STVARI U KOJIMA SE DOBRO OSEĆAŠ, A NE DA BI IMPRESIONIRAO DRUGE
Pronađite mi dete koje će stajati čitavog dana u neudobnoj odeći i obući da bi impresioniralo bilo koga. Neće nijedno! Za dete je udobnost najbitnija. A trebalo bi da bude i nama 🙂 Ja sam do desete godine nosila samo helanke i rastegljive stvari, farmerice nisam želela da vidim, kao ni haljinice i suknjice jer me sve to ometalo da skačem i ludiram se onako kako sam želela. Naravno da odrasli ne mogu u potpunosti da ispoštuju to, ali će bar delimično biti dovoljno 🙂 Kupi udobne štikle, ne lomi noge zbog drugih, ne uvlači se u stvari u kojima ne možeš da dišeš…

ISPROBAVAJ NOVE STVARI
Za razliku od nas, retko koje dete će reći da nešto ne želi da radi nešto zato što je to novo za njega, baš suprotno. Većina će otrčati jer smo skrojeni za to da stalno ulazimo u nove situacije! Ponudite deci neku novu aktivnost i posmatrajte kako se ponašaju. Svi su ushićeni i srećni, čak iako realno nemaju pojma kako nešto da odrade. Nauče usput, opuste se i uživaju u svemu novom. Izlazak iz zone komfora je jedna od najbitnijih lekcija kojima nas uče ova mala velika bića.

STVARAJ NOVA PRIJATELJSTVA SVUDA
Pre nekoliko meseci, putovala sam sa šestogodišnjim sestrićem za Kruševac. Put traje oko 2 i po sata, a on se već u prvih pola sata sprijateljio sa devojčicom koja je sedela ispred nas. Upoznali se, ispitali šta treba i narednih 2 sata se igrali, pričali, zabavljali… Ne kažem da treba da se mlatiš u busu sa nekim ako ti nije do toga, ali mi odrasli se mnogo puta ni ne obratimo nekome iako želimo. Razlozi su mnogobrojni, a najčešći je onaj „Šta li će pomisliti“, „Neprijatno mi je“ i slično. Deci nije. Ako im treba prijatelj, naći će ga. Makar i u autobusu 🙂

IZVINI SE KAD TREBA
Ovo je možda najbitnije lekcija koju sam dobila od klinaca. Ranije mi je bilo mnogo teško da „Izvini“ prevalim preko usana. Ne znam tačno zašto, ali prosto jeste. Danas? Nimalo! Nikad neću zaboraviti trenutak kad sam se „posvađala“ sa bratanicom i ja se kao naljutila. Pravila je neki haos, ne sećam se više. Uglavnom, pola sata nakon toga mi je nacrtala crtež i napisala „Ja volim Ađu. Izvini.“
Pa ne znam šta da je uradila, kako ostati ravnodušan na tako nešto?

NE BUDI ZLOPAMTILO
Za razliku od nas koji sate i dane utrošimo na proučavanje onog šta je neko mislio dok smo se svađali, deca se posvađaju milion puta tokom dana i isto toliko puta pomire. I to ne samo da se pomire reda radi, nego i stvarno zaborave na to oko čega su se svađali. Naravno, ne želim da kažem da neko treba da nas pravi budalom, a mi da praštamo milion puta, ali želim da kažem da ostavljamo stvari iza sebe, a ne da nabijamo na nos jedni drugima konstantno. Ako nešto ne možeš da prevaziđeš, radije se pozdravi sa tom osobom nego da si navodno prešao preko nečeg, a ipak konstantno imaš to u glavi. To sam sama naučila na teži način, ali je bitno da sam naučila 🙂

To bi bilo sve čega sam se setila, a sigurna sam da još puno toga možemo naučiti od dece. Redovno uhvatim sebe kako u svojoj glavi beležim stvari koje zaključim dok provodim vreme sa njima.

A vi? Šta su vas naučila deca? 🙂

(Visited 267 times, 1 visits today)

3 thoughts on “20 lekcija koje sam naučila od dece”

  1. Naučila su me da ne spavam i ne odmaram 😁 Šalim se,znam da to nije poenta ovog sjajnog posta. Ima tu i manje lepih logika koje deca imaju,a mnogi odrasli slede. Recimo Ugledam iiiiii…okomim se! 😁 sve šta poželim biće moje,nema veze kome zapravo pripada. Zatim, ako ti neko nešto uzme čupaju,udaraj,grizi,grebi… A ne znam da li je to univerzalno pravilo ili su samo moji takvi,ali imam utisak da deca koja rastu sa braćom i sestrama istog ili sličnog uzrasta uopšte nisu preluda za drugom decom,bar u ranom dobu. Moji druge bebe posmatraju kao neke bezvezne predmete

    1. Tvoji su još mali, a i imaju jedno drugo 🙂
      Verovatno zavisi i od dece. Moj brat je od malena “birao” društvo… Radije se igrao sam ako mu neko nije bio zanimljiv. Samo godinu i po je mlađi od mene i negde sa 9-10 je počeo ozbiljno da me kulira 😀 A do tada smo sve zajedno jer se doslovno nismo odvajali 24/7 😀
      Naravno, imaju i te ne baš sjajne momente otimanja, vrištanja i sl., zato su tu roditelji da ih usmere šta treba, a šta ne 🙂

  2. Istina je da deca imaju najčistiju dušu i da od njih zaista možeš puno naučiti! Odličan tekst sa poukom, da smo negde usput mnogo stvari zaboravili jer te život oblikuje malo drugačije od onog što si inicijalno ti! 😀 Bravo Anđelija!

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *