Da me je neko pre desetak godina pitao bilo šta o fakultetu, sigurno bih mu odgovorila da verujem da ću kroz to proći opušteno kao i kroz sve ostalo. Volela sam školu, učila sam dosta, imala savršene radne navike i nikada ništa nije ukazivalo na to da ću ikad imati problema sa bilo čime kad je u pitanju školovanje. Takođe sam i društvena, uvek sam nalazila ljude gde god se nađem, tako je i dan danas. Međutim, neke stvari su se ipak promenile.
Ispostavilo se da je polazak na faks za mene bio izuzetno stresan (o čemu ću pisati nekom drugom prilikom) što je rezultiralo time da ga nisam završila u roku, a trebalo je ove godine.
Postalo mi je jasno zašto neko vuče zadnji ispit sto godina, zašto ne može da se natera da uči, da nije to samo “sedi i uči” i da milion faktora može biti uključeno. Ipak, nisam od onih koji krive sudbinu, život, okolnosti ili nezgodne profesore već sam apsolutno svesna da sam za ovo sama odgovorna. Upravo zato sam se potrudila da uvidim sve greške koje sam pravila kada je fakultet u pitanju, kako bih mogla da počnem da radim drugačije radi boljih rezultata. Ne mogu da kažem da žalim zbog produžetka jer sam usput radila dosta stvari i prošla kroz razna iskustva koja su mi mnogo unapredila kvalitet života, ali ipak mislim da je sada vreme da se dovedem u red 🙂
Ovde ću nabrojati sve svoje greške i iskreno se nadam da će vam tekst pomoći u tome da i vi ne napravite iste. Ukoliko ti nisi student, podeli ovaj tekst sa onima koji to jesu, sigurna sam da bi meni puno značilo da sam ovakav tekst pročitala na početku svog školovanja.
Pošto ga ja nisam završila u roku, zato ću i napisati kako da NE završite u roku, a vi samo obrnite 🙂
Prvo ću pomenuti one stavke „tehničke“ prirode, a zatim one koje lično smatram još bitnijim, a tiču se majndseta (ne znam adekvatnu srpsku reč za ovo) kad je u pitanju učenje i završavanje fakulteta.

IZOSTAJ SA PREDAVANJA I VEŽBI
Lično, mislim da je studiranje po Bolonji živa glupost i da je van svake pameti „na silu“ držati studente na predavanjima. Ovo nije obavezna osnovna škola već ustanova gde student treba da ŽELI da bude jer je svojom voljom došao tu da nauči nešto. S druge strane, isto tako mislim da su neka predavanja i više nego korisna i da je mnogo lakše savladati gradivo uz dobre predavače. Bilo je ispita na koje nisam ni izlazila baš zato nisam išla na predavanja koja nisu bila obavezna, a kasnije sam shvatila da bi mi i te kako značila. Sledeća stvar, mnoga takođe nisu obavezna u smislu da su uslov za ispit, ali donose solidan broj predispitnih poena, pa ako ne želiš da budeš ovca kao ja i da ti se u indeks upiše 8 iako si na odgovaranju dobio 10, bolje idi na predavanja i vežbe koji se boduju. Nekad baš ti poeni zafale i za prolaz, ne samo za više ocene.

NAGOMILAJ ŠTO VIŠE GRADIVA I POČNI DA UČIŠ PRED ISPIT
Mislim da je ova stavka i svima više nego jasna jer većina tako funkcioniše od osnovne škole. Ko će još svakog dana da prelazi gradivo… Ne želim da kažem da je neophodno da se uči baš svakog dana, ali sam sigurna da bi mi bilo daleko lakše da sam na vreme učila, umesto što pred ispitni rok dobijem nervni napad jer shvatim da nema šanse da sve postignem. Nedavno sam kod Alex5rovski pročitala da je Pupin na belešci sa Kembridža imao zapisano “5 strana svakog dana”, tako da eto… Ne slušajte mene, poslušajte Pupina 🙂

NE PRAVI PLANOVE I PRIORITETE ODREĐUJ U TRENUTKU
Ovo se manje-više poklapa sa prethodnom stavkom. Kad nemaš plan po kom ćeš raditi, ni definisane prioritete, konstatno lutaš, ne znaš gde si krenuo i u 99% slučajeva stigneš baš onde gde si najmanje želeo. Svaki ispit koji sam spremala po planu, položila sam sa mnogo manje stresa i problema nego one koje sam spremala navrat-nanos čak iako su objektivno bili lakši. Plan mi pruža sigurnost i ostavlja prostora za slobodno vreme i stvari u kojima uživam, dok mi dezorganizovanost stvara napetost koja me parališe i praktično više ne budem sposobna ni za šta osim za smirivanje napetosti, a učenje ode u zaborav.

UVEK BIRAJ ZABAVU UMESTO RADA
U mom slučaju se ovo odnosi na putovanja. Dok su svi studenti regularno išli na faks i cimali se, ja sam mahala iz inostranstva i „uživala u trenutku“. Ovde sam stavila navodnike jer sam time praktično odlagala sve što me čeka, a negde i onemogućavala sebi izlazak na ispit zbog manjka predisptinih bodova. Druga stvar, kad znaš da te nešto čeka čim se vratiš, ne možeš ni na odmoru da se opustiš kako bi mogao da si prvo završio sve obaveze. Ovo isto važi i za neplanirano kafenisanje, izlaske, ludila… U principu na sve što remeti regularan tok rada, a verujem da se uz dobar plan može imati vremena za sve.

BLEJI POLA DANA NA DRUŠTVENIM MREŽAMA, A POSLE KUKAJ KAKO NEMAŠ VREMENA NI ZA ŠTA
društvenim mrežama sam već puno pisala, tako da se neću ponavljati. Navešću samo prost recept. Skroluj po ekranu čitavog dana, stalkuj nepoznate (pa i poznate) ljude, objavljuj selfije triput na dan, slikaj sve gde ide, šta jedeš… Ulazi na svaka dva minuta da vidiš ko ti je lajkovao. I stopostotno ćeš provesti ceo dan beskorisno, a učenje će ti biti poslednja rupa na svirali.

NE KOMUNICIRAJ PUNO SA KOLEGAMA
Iako bi po nepisanom pravilu fakultet trebao da bude mesto gde se lakše skontaš sa ljudima sličniš interesovanja, često to baš i nije slučaj. Ja se privatno družim sa malo ljudi sa faksa, ali to ne znači da ne treba da budemo u kontaktu zbog razmene informacija koje nekad mogu i ispit da polože 🙂
Što se toga tiče, nikada nigde veću kolegijalnost nisam videla nego na mom fakultetu gde će većina živa da se polomi da ti nešto pomogne i učini bez ikakve lične koristi.
Bilo je situacija kada sam zbog izostanaka sa predavanja propustila štošta i da mi nije bilo tih kolega i kolegenica, mnogo bih teže prošla kroz sve. Pitanja, testovi, skripte, sve se to vrti među studentima, a kad si izdvojen mnoge stvari ne dođu do tebe, a značile bi ti. Kada su mi ljudi pričali da treba da idem u čitaonicu i budem više sa studentima, uvek sam komentarisala kako nema potrebe i mogu ja i ovako. Vreme je pokazalo da ipak ne mogu i da mi koliko toliko treba to radno okruženje. Dosta se družim sa starijima koji rade, tako da mi je bilo lako da se istanciram od fakulteta i studenata… Onda sam krenula u čitaonicu i spremila i dala četiri ispita za jedan rok. Od tih sam dva vukla dve godine. Tako da, nekad treba poslušati starije jer često znaju šta pričaju 🙂

SLUŠAJ ŠTA DRUGI LJUDI PRIČAJU O PROFESORIMA
Ovo je mač sa dve oštrice. Nekada su mi saveti starijih kolega puno pomagali, u smislu da sam znala na koji način ko pita i kako da se adekvatnije pripremim za ispit, ali sam mnogo puta i nadrljala zbog slušanja predrasuda koje su drugi imali o nekim profesorima. Svi mi imamo sopstvene „filtere“ kroz koje procesuiramo sve informacije, pa i utiske o drugim ljudima, tako da profesor koji je nekome najgori na svetu, tebi baš može biti najbolji, a ti si se uprpio i nisi izašao na ispit zbog zastrašivanja od strane drugih ljudi.

SLUŠAJ DRUGE O TOME KOLIKO JE NEKI ISPIT TEŽAK
Ista situacija kao i sa prethodnom stavkom. Ja jedan ispit vučem tri godine baš zato što sam sve redom slušala kako je ispit pretežak, profesor nezgodan, mnogo je mala prolaznost… Bla, bla, bla. Za neki ispit je potrebna bolja priprema, to je činjenica, ali je apsolutno svaki ispit položiv čim ga bar neko položi.
Dešavalo se i da me „naplaše“ za neke profesore, a da meni na ispitu bude takva laganica da je to neverovatno.

PRE NEGO ŠTO POČNEŠ DA UČIŠ, RAZMIŠLJAJ O TOME ŠTA ĆE BITI AKO PADNEŠ I KOLIKO TE MUKE ČEKA DOK NE NAUČIŠ
Skoro sam pričala sa majkom i objasnila joj kako često izgleda moj proces (ne)učenja. Umesto da samo ujutru ustanem iz kreveta i bez puno razmišljanja počnem, to često izgleda ovako: otvorim oči, ustanem, umijem se, doručkujem, usput razmišljam kako imam baš puno da učim. Zašto nisam počela na vreme… Ma sad nema šanse ni da stignem. Čoveče, nema šanse da upadnem na budžet… A ne želim da mi moji daju pare za školarinu. Osećam se krivom… I počinju da me hvataju nervoza i panika jer “neću stići”. Sada se već osećam toliko loše da nema šanse da uzmem knjigu, pa provedem dan u smirivanju sebe. I od ujutru ista priča. Ovde je jedino rešenje vežbanje umirivanja misli jer su u ovom slučaju one jedini krivci. Fokus treba staviti na učenje umesto na rezultate, zarad smanjenja napetosti, što ja još uvek učim.

ODLAŽI ODLAŽI I ODLAŽI DOK SVE NE NAUČIŠ SAVRŠENO
perfekcionizmu sam već pisala i on je jedan od glavnih krivaca zašto se još uvek nisam pozdravila sa fakultetom. Bilo je situacija kad sam dolazila do vrata za ispit i okrenula se jer mislim da nisam dovoljno naučila. Kad su u pitanju pismeni ispiti, tu sam i gledala da se provlačim, ali na usmenom nikada nisam dobila manje od osmice, pa i nju često zbog manjka predispitnih iako mi je sam ispit bolje bodovan i bio za veću ocenu. Fakultet nije osnovna škola gde doslovno možeš celu knjigu napamet da znaš, ovde je pored kvantiteta bitan i kvalitet učenja koje često može da izvuče bolju ocenu od onu koje dobijemo kad nabubamo. S druge strane, zašto bi uopšte morali sve da znamo u svakom trenutku?! Ja se iskreno nadam da ću se u ovoj školskoj godini više usuđivati da izlazim na ispite koje nisam naučila “perfektno”, inače će mi život proći u perfektnom nezavršavanju fakulteta.

ODUSTAJ ČIM VIDIŠ DA JE TEŠKO
I za ovo sam genije! Navešću fiziku iz srednje kao primer. Nikada je nisam volela, niti sam se trudila da je razumem. Jedini cilj mi je bio da je ne polažem, tako da zadatke nisam želela ni da pogledam. Zašto bih kad je teško, a šta će mi… Međutim, onda su došle na red stvari koje su teške, ali moraju da se odrade. A ja sam se ponašala prema njima kao prema fizici u srednjoj. Moja majka stalno priča kako prvo treba da radimo stvari koje su nam teške jer njihovo savladavanje dovodi do većeg samopouzdanja i motivacije za dalje. Možda je krajnje vreme da počnem da je slušam, šta vi mislite?!

UPOREĐUJ SE SA DRUGIMA KOJI SU ZAVRŠILI I PRE ROKA
Nisam neko ko ide okolo i upoređuje se sa svima redom, štaviše duboko verujem da svako ima svoj put, ali ponekad ne mogu da izbegnem da se osetim loše kad ispred nosa imam vunderkindove 🙂 Hvala Bogu što je tako jer volim da sam okružena ljudima koji su uspešni u bilo kom segmentu (posebno kada su u pitanju ljudi koje volim!) i to me često motiviše da se i sama više trudim. Međutim, nekada može biti i obeshrabrujuće kada vidiš da stojiš u mestu dok su drugi odmakli ko zna koliko. Ne zato što ti nije drago zbog njih već zato što uvidiš gde si ti, a gde si mogao da budeš.
Poznajem neke ljude koji su upravo zbog toga odustali… A mogli su mnogo.
Moj otac je krenuo godinu ranije u školu, sa 18 išao na obuku za sportskog pilota i vozio avion, a sa 23 je završio faks koji traje 5 godina i nije nimalo lak. Kad je bio kao ja, već je uveliko radio u ozbiljnoj firmi. Majka se nešto kasnije zaposlila, faks joj je trajao duže, a kad se broj godina njenog ukupnog školovanja sabere, mene zaboli glava. Brat još nema ni 23, radi posao koji voli i u potpunosti je pronašao sebe kad je profesija u pitanju. Sve ovo nabrojano sam često umela njima iz sprdnje da pričam kad počnem da kukam na faks, i komentari su uvek bili “Kakve veze to ima sa tobom? Zašto ne vidiš stvari koje ti radiš, a mi nismo?” I tu leži savršen odgovor. Nismo svi isti i ne treba da budemo, neko završi na vreme i ne uradi ništa, dok neko otegne deset godina i napravi bum. Takođe smatram da je mnogo bitno da uz faks imaš još neka interesovanja, da imaš želju da učiš i druge stvari. Mnogima je bubanje za faks jedino što rade u životu, ničim se više ne bave, ništa ih ne interesuje niti inspiriše, samo rade ono što “treba” da rade i kad završe fakultet, postanu prazna rupa.

PLJUJ FAKULTET I UBIJAJ SE U POJAM JER POSLA IONAKO NEMA
Ovo je nešto što često čujem od mladih i na šta se najstrašnije zgražavam. Da li zaista tako misle ili je to samo dobar izgovor za neučenje, ne znam, ali je u oba slučaja toksično. Kao što sam gore već rekla, neko završi sa visokim prosekom pa ne uradi ništa, a neko se jedva provuče i postane uspešniji od većine. Puno posmatram ljude, kako razmišljaju i šta rade i stvarno mogu da ih podelim na one koji uvek imaju posao i one koji ga nikad nemaju. To najčešće nema nikakve veze sa objektivnom situacijom već sa stanjem svesti te osobe. Neki bi da sa faksa uskoče u direktorsku stolicu, neki se plaše da nisu dovoljno sposobni za neki posao, neki su shvatili da su promašili profesiju, pa traže posao, a mole Boga da ga ne nađu, neki se prosto zadovoljavaju poslovima za koje dobijaju 20 000 dinara mesečno… Iskreno, meni je jedan od najvećih strahova bio da neću imati posla, ali je prestao to da bude kad sam shvatila (i isprobala!) da ću uvek naći nešto da radim samo ako to želim. Naravno da nije svaki posao sjajan i da ćemo svi verovatno morati da prođemo kroz neke koji nam baš ne leže, ali upravo ti takvi nam mogu biti samo stepenica do onoga što želimo. Ja se ne stidim nijednog posla, prala bih sudove ako treba dok ne nađem nešto bolje, tako da me ta priča da je teško naći posao u struci uopšte ne plaši. Naravno, ne želim da kažem da 20 godina treba da radimo za 20 000 dinara sa završenim fakultetom (pa i sa nezavršenim) i kukamo kako ga u struci nema, već samo da ne treba da se plašimo da posla neće biti već da radimo ono čega trenutno ima i uz to se trudimo da dođemo (ili stvorimo) ono što stvarno želimo. Poznajem nekoliko osoba koje su sa fakultetom počele da rade najgore poslove u firmi da bi na kraju u toj istoj firmi znatno napredovali i došli na odlične pozicije.

PRESTANI DA UČIŠ JER SI PROMAŠIO FAKS I NE ZNAŠ ŠTA HOĆEŠ
Da samo pitate veći broj studenata da li smatraju da su upisali pravi faks, mnogi će vam odgovoriti odrično. Čak i oni koji su ga već završili. Ako ćemo realno, ko sa 19 godina tačno zna šta želi da bude “kad poraste”? Ja prva nisam znala. Ne znam ni u ovom trenutku tačno. Znam šta volim, šta me zanima, šta me ispunjava… Ali da tačno kažem e to i to bih, ne znam! I mnogi ne znaju. Mene zanima puno stvari i otprilike bi mi četiri-pet fakulteta trebala da pokrijem sva svoja interesovanja. A opet na kraju ne znam tačno šta bih. Za one koji npr. na prvoj, drugoj godini shvate da su potpuno promašili fakultet, da ih gradivo uopšte ne zanima i tačno znaju šta je drugo što žele, podržavam u potpunosti. Ali isto tako mislim da bataljivanje zarad “ne znam šta želim”, uopšte nije dobro rešenje. Na primer, ja volim veći deo gradiva koji učim na svom fakultetu. Puno psihologije, rad sa decom… Ali s druge strane ne želim da radim u školi. Ne bih volela da radim većinu poslova koje mogu sa završenom defektologijom, samo ponešto mi dolazi u obzir kao stvarno željeno. Dok sam pre tri godine želela da radim u školi. Ko zna šta će biti za još tri?! Ali to ne znači da treba da bacim u vodu sve vreme koje sam tu provela i sav trud (pa i novac) koji sam uložila. Posebno ako uzmemo u obzir da u današnje vreme svako može da se obrazuje putem interneta i radi poslove koje želi iako nije završio fakultet za to. Ovo što ja radim sa blogom i celom tom pričom je potpuno odvojeno od defektologije, ali je deo mene isto kao i fakultet. Da ne dužim više, poenta ove priče je bila da mislim da treba da se završi započeto čak iako nisi preoduševljen krajnim zanimanjem, a usput i nakon faksa radi šta god hoćeš. Lično, čak i kad učim nešto što me ne zanima puno, sama činjenica da sam nešto savladala čini da se bolje osećam i često baš u takvim trenucima mi “klikne” i padne na pamet nešto što želim. Ruku na srce, ni ne završava se fakultet samo zbog stručnog osposobljavanja već i zbog mnogih drugih stvari i iskustava kroz koja prođeš.

To bi bilo sve čega sam se setila, a nije malo 🙂 i iskreno se nadam da će nekome pomoći da ne napravi greške koje sam ja pravila ili bar da uvidi gde je grešio i promeni situaciju. Ukoliko vi imate neki dodatni savet na osnovu svog iskustva, pišite u komentarima! 🙂

10 thoughts on “15 proverenih načina da ne završiš fakultet u roku”

  1. – Lično, mislim da je studiranje po Bolonji živa glupost i da je van svake pameti „na silu“ držati studente na predavanjima. Ovo nije obavezna osnovna škola već ustanova gde student treba da ŽELI da bude jer je svojom voljom došao tu da nauči nešto. S druge strane, isto tako mislim da su neka predavanja i više nego korisna i da je mnogo lakše savladati gradivo uz dobre predavače.

    Нас нико на силу није држао. Доласци на предавања и вежбе доносили су нам максимално 4 поена, од 100 колико је могуће укупно скупити преко колоквијума, испита, семинарских и долазака. Тако да никоме није могло да се деси да зна за 10 и све уради 100%, а да му се због долазака оцена смањи на 8. Можда је тако било у старом систему. У новом, барем на мом факултету, није било тако.

    Мени су предавања и вежбе били корисни само код добрих предавача. Таквих је било изузетно мало, запањујуће и застрашујуће мало на једној високообразовној установи. На вежбе и предавања где се само чита са презентација и раде веома елементарне ствари, нема смисла одлазити, јер то одузима време за самостално учење.

    1. Čini mi se da način rada zavisi od fakulteta do fakulteta. Kod mene čak i od profesora do profesora, iz nekih predmeta sam imala regularno kolokvijume, seminarske i poene za dolaske, a negde ništa od toga već samo ispit. Negde su dolasci uslov za ispit, negde ne, negde oduzimaju poene, negde ne… Doslovno sve zavisi od toga kako profesor odluči. Očigledno je svako od Bolonje uzeo ono što njemu odgovara. No, to su već neki drugi problemi…

      Slažem se i za predavače, baš zato sam i rešila da umesto odlazaka na neka predavanja koja se boduju, za to vreme sedim kući i učim. Prezentacije i čitanje iz knjiga sam i sama mogla da napravim, a da pritom ne potrošim dva sata do faksa i nazad.

      Hvala puno na komentaru! 🙂

  2. Sta reci Andjelija, sve znas… Svaka cast kako se svega setis i do detalja pogodis u centar. To sam bezbroj puta rekla, ali evo jos jednom, jer mislim da se u ovom tekstu svako moze pronaci bez obzira da li je ili nije studirao. Ti si kroz opisivanje odnosa prema skolovanju, opisala kako se covek postavlja prema bilo kom zivotnom problemu. Drago mi je da te poznajem i srecna sam zbog toga. Ovo je jedan, za mene, od najboljih tekstova koji se bavi ovom temom, a koji sam procitala na internetu.

  3. Ne idem na faks ali s obzirom na to da sam se oduvek družila sa starijima od sebe,većina mog društva ide i stvarno mogu reći,gledajući njihove primjere da si skroz u pravu.
    Neki od njih bukvalno 5 dana pred ispit uzmu knjigu od 500 strana i normalno je da se demorališu,pa na kraju ne nauče ni neki dio koji bi možda bio dovoljan za 6 jer odustanu odmah kad vide da neće stići sve.
    Neki takodje imaju psihički blokadu kad izađi pred određene profesore koji važe za stroge,nauče ali ne mogu da spoje 3 rečenice,zbune se,to je pojava koje ima i u srednjoj školi i mene su lično uvijek nervirali oni stariji od nas koji krenu sa pričama kako je neki profesor strašno opasan;pa najgore što može da se desi je da padneš ispit/dobiješ nižu ocjenu nego što si očekivao,to je sasvim normalno u procesu školovanja i ljudi samo sebi štete time što se unaprijed istraumiraju.
    Oko redovnih odlazaka na predavanja su čini mi se podijeljena mišljenja,neki kažu da im se više isplati da ostanu kući i uče nego da idu na neka predavanja koja dugo traju,drugi opet misle da bez redovnih odlazaka na predavanja ne možeš da ostvariš visok prosjek,ostaje mi da iz iskustva vidim sledeće godine šta je pametnije,moje mišljenje je da sigurno ima onih profesora koji su odlični predavači i kod kojih je prava šteta i gubitak propuštati predavanja,a naravno ima i onih koji i nisu tako sjajni i ako ti nečiji način predavanja baš i ne odgovara,onda i nemaš neku korist od prisustva(makar što se tiče lakšeg savladavanja gradiva,sve zavisi koliko se na nekim fakultetima cijeni i boduje samo prisustvo pa se onda ono kao takvo prosto isplati samo po sebi).
    To da li je neko završio u roku ili ne,nije uvijek pokazatelj ko je pametniji ili vredniji,tu ima jako mnogo faktora i ono što je bitno jeste sa kakvim znanjem ti izlaziš sa tog fakulteta i koliko si osposobljen za posao u toj struci.

    1. Čitam komentar više puta i ne mogu da verujem da ga je napisao neko ko još uvek nije ni krenuo na faks! Svaka ti čast, sigurna sam da sa ovakvim rezonovanjem nećeš imati nikakvih problema 🙂 Slažem se sa tobom za svaku stavku, a posebno za ovu za kvalitetne predavače. Nekad je stvarno bolje ostati kući i učiti, a nekad šteta propustiti priliku da slušaš dobrog predavača 🙂

      “To da li je neko završio u roku ili ne,nije uvijek pokazatelj ko je pametniji ili vredniji,tu ima jako mnogo faktora i ono što je bitno jeste sa kakvim znanjem ti izlaziš sa tog fakulteta i koliko si osposobljen za posao u toj struci.” A ovo da se urami! 🙂 Ne volim da citiram ono što ljudi masovno pričaju, ali ovde zaista moram jer sam se mnogo puta uverila da fakultet ne završavaju pametni nego uporni. A sama diploma nažalost ne podrazumeva uvek i stručnost. Super što si to shvatila pre upisivanja 🙂

  4. Sve osjetio na svojoj koži i lično udario glavom o zid, zato mogu reći da si baš baš pronikla u srž… Veliki lajk i za iskrenost 🙂

    1. Hvala ti puno! 🙂 Drago mi je da se iskrenost vidi jer sam probrbljala neke stvari koje nisu baš prijatne, ni “pohvalne”.
      Nadam se da si ti uspešno završio priču sa fakultetom, a da je udaranje u zid bilo samo usputni korak 🙂

  5. Nikako da opet pronađem tvoj blog, a znam da sam želela da ostavim detaljniji komentar, jer mi se ovaj post jako svideo. Inače, blog ti je odličan, ja sam po naslovu najpre mislila da pišeš samo o kozmetici, ali sam čitala neke tvoje tako zanimljive tekstove, da moram sada da te zapratim preko bloggera, da te ne izgubim opet. 😀
    Ja sam imala slično iskustvo sa studiranjem, bila sam vukovac u osnovnoj i u srednjoj školi i kada sam pisala fakultet, svi, pa i ja, smo bili u fazonu ma lako ću ja to.
    Međutim, prva godina je počela jako teško, lako u smislu druženja, odlazaka u Beograd na predavanja i kafe, a u smislu učenja katastrofa. Ja sam dete Gimnazije, pa sam navikla na raznovrsnost pri učenju, pa mi je sve to bilo suvoparno, zamorno i sa zebnjom sam mislila kako ću dalje. Takođe, navukla sam da kampanjski i brzinski sve naučim, ali kada je došao januar, shvatila sam da nije dovoljno tri predmeta učiti dve nedelje, pa položiti. 😀
    Tako da sam u januaru, u prvom roku, popadala sve i onda se uzela u pamet.
    Bukvalno sve ovo što si napisala, sam prolazila i sama, kako čitam stavku po stavku, nervoza me hvata, jer se sećam koliko sam puta odustala, pre nego što sam i počela, pa sam uzimala i ovo i ono, a ničemu se nisam posvećivala, pa onda kada sam zakočila kao apsolvent i nikako da očistim treću godinu i tako. Mislim da svi, koji su po prirodi malo anksiozniji, a perfekcionisti, prolaze kroz ove stvari. I evo pet godina od kako sam diplomirala, kroz sve ovo prolazim, jer nikako da se pohvatam i spremim pravosudni, mada sam počela odavno, ali mi je strah izlaska. Tako da još jednom, izvanredan post, kao da sam pisala svoje iskustvo i svoje misli tokom studiranja.

    1. Drago mi je da si ga ipak pronašla! 🙂 Najbolje zaprati fejsbuk stranicu, tamo redovno objavljujem sve i sigurno me nećeš izgubiti 🙂

      Što se fakulteta tiče, primećujem da puno ljudi prođe kroz bar neku krizicu, zato sam i napisala ovaj tekst. Oni koji tek počinju će znati šta ne treba da rade, a onima što prolaze kroz to, da znaju da nisu jedini 🙂
      Pravni fakultet nije nimalo lak i kad si pregrmela to, vala ćeš i pravosudni 🙂 Držim ti palčeve iiii malo manje perfekcionizma! 🙂 Pisala sam i o tome, možda si videla, meni je to saznanje i rešavanje puno pomoglo…

      I hvala ti puno na komentaru! 🙂

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *